Page 225 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 225
trenutku izgledalo tako važno, blisko i potrebno kao taj tanki mlaz zdravog vazduha,
jedino moje dobro i sve do čega mi je trenutno stalo.
*
Koga je dozivao otegnuti glas pored Drine? („Ti! Ti! Taj!“) Nikog. Onog ko se odazove.
Koji to učini, to je taj.
- Ti? Ti!
Zvao je dugo, i zvao, i najposle umuknuo.
Iz tišine koja je tada nastala digao se, ne odmah i vrlo tiho, slab pa sve jači glas. To se
ipak javlja onaj koji treba da se odazove.
- Da, da! Ja!
Glas je bivao snažniji i uporniji. Sad je on dozivao, ali dockan i uzalud kao i onaj što je
maločas zaćutao. Tako se ta dva glasa, onaj koji zove i zvani, nikad ne sretnu. A najbolja
muzika ovog sveta izraz je toga uzaludnog dozivanja. To joj je osnov, a možda i uzrok
njenog postojanja. A ja se pitam šta bi bilo kad bi se onaj već na prvi poziv odazvao. „Ti!“ -
„Ja!“
Od toga sudara nastala bi eksplozija koja bi onemogućila svaku muziku, razorila sve. Sve
što se ikad dozivalo i želelo, odazvalo bi se, došlo, ispunilo se, jednom zauvek. A to bi bio
i kraj svega. Nestalo bi sveta, jer on počiva na antinomiji tih dozivanja, počiva na ravnoteži
svojih nemira. Nestalo bi i naše svesti o svetu i o našem postojanju u njemu, sve bi
potonulo u gluvom nepostojanju koje mi ne možemo zamisliti.
Sve kazuje da bi tako zaista bilo, ali ni po čemu ne izgleda da je takva kataklizma bliska,
ili uopšte mogućna. Svet živi i postoji, kreće se i menja, nosi ga večita smena i igra snaga
koje se večito žele i uzalud dozivaju, a njihovi se dozivi nikad ne susreću. I muzika ne
prestaje.
(Na koncertu u Edinburgu, 5. marta 1959)
*
Ravnica od bogatog nanosa plodne zemlje crnice sa rodnim njivama i dobrim šumama,
posuta bezbrojnim selima. Od krsta na groblju do slemena na kući sve je drveno. Zato je
tu kamen - car, a kamena građevina najviša mera ugleda, sile i bogatstva. Samo onaj ko
je imao vlast i novac mogao je da navuče kamen izdaleka, a ko je imao kamena, imao je
izgleda da svoje imanje i svoj novac sačuva i umnoži, i svoju vlast odbrani i učvrsti, jer je
dovodio majstore koji bi mu podigli kule i zidove, tako da mu niko ništa nije smeo ni
mogao, budući da je kamen jači i otporniji od zemlje i drveta. Već sam pogled na kamenu
građevinu ulivao je ljudima spolja strah i poštovanje, dok su oni koji su u njoj živeli nosili u
sebi od rođenja osećanje moći i sigurnosti, a po smrti ostavljali ga, zajedno sa kamenim
zgradama, svojoj deci u nasleđe.
*
