Page 224 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Čitajući u novinama ili slušajući razgovor o raznim prestupima i zločinima, on ih je vrlo
često, odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga, dovodio u vezu sa svojom
ličnošću. To se dešavalo naročito kad bi o zločinu saznao iz večernjih novina koje je,
usamljen i nezadovoljan, čitao u nekoj neveseloj kafani, ili kad bi o tome čuo od
neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivačkog. Tada bi mu odjednom
krv udarila u glavu, okovratnik postao tesan, i znoj orosio čelo.

Od tog trenutka počinjala je njegova „veza“ sa zločinom za koji do tada nije znao ni da
postoji. Sve što bi video, čuo ili čitao, on je sada primao i ispitivao samo sa te tačke
gledišta: da nije na neki dalek i posredan način i on upleten u tu ružnu i tešku stvar? On je
dobro znao i često ponavljao sam sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. Jedno
vreme bi uspevao da se održi u tom jasnom i logičnom saznanju. Ali već sutradan, ili još
istog dana, povodom neke vesti u štampi, neke reči koju bi čuo u prolazu, ili mutnog
sećanja koje bi neočekivano iskrslo u njemu, sve je počinjalo iznova. I on bi tada uzalud
nastojao da se seti svog „jasnog i logičnog saznanja“, i da pomoću njega potisne svoja
luda strahovanja. I u tom trenutku on je, doduše, znao da nema i ne može biti ni senke od
neke njegove krivice. Pa ipak, sva je njegova unutrašnjost bila uznemirena i sve misli
zamračene. Nije krivac ni sukrivac, toliko zna i uviđa, ali po nečem, sam ne zna po čemu,
mogao bi to i biti. Nekim glupim i zamršenim sticajem okolnosti moglo bi se, na primer,
desiti da i njegovo ime bude u toku istrage pomenuto, da bude saslušavan, bar kao
svedok.

Takve misli i takve bojazni kočile bi mu dugo svaki rad, mutile svaku radost. I snivao bi o
tome. A novine je otvarao sa strahovanjem i sa strepnjom se odazivao na telefonske
pozive.

To je bilo vreme nerada i besmislenog mučenja, koje se i ne može nazvati vremenom
njegovog života, a činilo mu se nepodnošljivo dugo. Nestrpljiv, on je želeo da ga skrati, da
ubrza „tok događaja' i da požuri u susret raspletu i rešenju. Čega? To ni on sam nije znao.
Samo da se sazna i utvrdi ko je počinitelj, i da on to nije mogao biti.

Tek posle nedelju-dve „stvar“ bi izbledela sama od sebe i ostala zaboravljena i pokopana
u njemu kao potpuno nemogućna i apsurdna. Tada su nastupali trenuci velikog olakšanja.
Život je izgledao lep i bezbrižan.

Ali, to je uvek bio samo predah. Posle izvesnog vremena javljao se nov, sličan „slučaj“, sa
istim nerazumljivim i bezrazložnim strepnjama i mučenjima. Po deseti, i trideseti put u
životu on bi se uhvatio kako grozničavo traži alibi za prestup koji nije mogao počiniti. I
nikad tu iskustvo nije ništa koristilo, niti su zdrav razum i logika pomagali. U njemu je
pritajena živela bolesna sklonost da može da se pomeša i poistoveti, bar prolazno, sa
licima i događajima sa kojima nema i ne može da ima veze, i da se u odgovornosti koje su
mu potpuno strane i daleke zaplete kao u svoje i stvarne.

*

Soba mi se činila tesna i zagušljiva. Ostavio sam malko odškrinut prozor, legao i zaspao
teškim snom. A kad sam se probudio, negde posle ponoći, učinilo mi se da letim, nošen
brzim, bistrim talasima, sav ispunjen i potpuno okružen svežinom kao muzikom.

Kroz onaj uski otvor na prozoru strujao je prohladan, čist planinski vazduh; ja sam ga pio
kao mleko. Ništa na svetu od svega onog što ljudi hoće i preduzimaju nije mi u tom