Page 223 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 223
Prespavao sam noć kako se spava od velikog umora. I sada mislim sa čeznjom na taj
gluvi mračni prostor od nekoliko sati potpune nesvesti. Jedino u snu još mogu da ne patim
(i to u dubokom snu bez svesti i snova), jer samo kad ne znam za svoje postojanje mogu
da zaboravim na vašu odsutnost. Ali sada, čim je svanulo i javio se prvi zračak svesti,
vidim šta je sa mnom: ostao sam bez vas kao bez daha i videla.
Od stola za kojim doručkujem postoji, čini mi se, samo polovina, ova na kojoj je prostrto
za mene. S druge strane, gde bi vi trebalo da sedite, počinje ponor i mrak života bez vas.
Pored toga ponora valja mi sada živeti i sa njim sve deliti.
*
Otkako zna za sebe, patio je od toga kao od povremenog ludila. Živeo je i radio mirno i
obično, čovek u svemu kao i ostali ljudi. A onda bi se desilo, iznenada i neočekivanim
povodom, da se odnos izmedu njegovog unutarnjeg sveta i njegove okoline odjednom
poremeti i zbrka.
U vezi sa nekom beznačajnom pojedinošću koju bi čuo, video ili pročitao (povod je
sporedan), neosetno bi ušla u njega nova, pogrešna misao. Tu bi se malo pritajila, a onda
bi stala da buja i da se širi. Kad on to primeti, sve je dockan; ona tada već kruži, zajedno
sa krvlju i sokovima, po njegovom telu, i on nema snage da je se oslobodi. To je
fantastična, pogrešna, apsurdna misao, ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu
svu krv satera oko srca i sve misli uputi u pogrešnom pravcu, kao jato zbunjenih i
preplašenih ptica. Od tog trenutka on sve deli sa njom.
Kao da mu se u kuću uselio stran čovek, drzak uljez, težak i neprijatan, nasrtljiv i
bezobziran, tako da ga na svakom koraku susreće, sudara se sa njim ili se pravi da ga ne
primećuje, ali i u jednom i u drugom slučaju drhti u sebi od ogorčenja i nerazumljivog
gađenja i straha. On se toj napasti čas sklanja s puta, čas odupire, ali oseća da je priteran
uza zid i da se nema kuda bežati.
Iziđe iz kuće, živo se zaputi gradom, zanesu ga ulični prizori za trenutak, ali ne zaboravlja
nikad da ga onaj čeka kod kuće i da se od njega, ili od misli o njemu, pobeći ne može. To
mu leži u dnu svesti kao crn talog i mrtvi teret.
Jedino još u radu može donekle da zaboravi na njega; kad mu pođe za rukom da se
istinski zadubi u posao, on ne oseća njegovo prisustvo, slobodan je i srećan. Ali takvi
časovi su retki i kratki.
Taj poremećaj traje po nedelju, dve ili tri, sa manjim ili većim zatišjima bez kojih bi bio
neizdržljiv, oduzima mu velik deo životnog veselja i radne sposobnosti, mrači mu misli,
dovodi ga do pomisli na samoubistvo, a onda - stane da bledi i iščezava. Postepeno. Još
se ponekad javi, predveče ili pri buđenju u zoru. Najposle, nestane potpuno. Zbriše ga
spasonosni zaborav ili ga smeni; drugim povodom, neka nova pogrešna predstava, isto
toliko živa i mučna, i isto toliko nestvarna i prolazna.
A za celo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek, vršeći svoje dužnosti i krećući se među
ljudima.
*
