Page 8 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

iz njega neće moći više nići visoko drvo. Vaj! Doći će doba, kad čovek neće više moći

prebaciti strelu svoga čeznuća preko čoveka, i kad neće više umeti da zatreperi žica na
njegovu luku! Evo vam kažem, treba imati u sebi još kaosa pa moći roditi treperavu

zvezdu. I kažem vam: vi imate još kaosa u sebi. Vaj! Doći će doba, kad čovek neće više
rađati zvezde. Vaj! Doći će doba čoveka koji je najviše za preziranje a koji se sam neće

više umeti prezirati. Evo! Ja ću vam pokazati šta je to poslednji čovek. »Šta je to, ljubav?

Sta je to, stvaranje? Šta je to, čežnja? Šta je to, zvezda?« – tako pita poslednji čovek, i
žmirka očima. Tada će zemlja postati mala, i po njoj će skakutati poslednji čovek koji sve

čini malim. Njegov soj ne daje se istrebiti, kao soj zemljine mušice, poslednji čovek živi
najduže. »Mi smo pronašli sreću« – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima. Oni su

napustili predele gde je mučno živeti: jer im treba toplote. Oni još ljube bližnjega i taru se

o njega: jer im treba toplote. Biti bolestan i biti nepoverljiv, čini im se greh: mnogo paze
kako će i šta će. Lud im je, ko se još spotiče preko kamenja ili preko ljudi! Kadikad

pomalo otrova: to daje prijatne snove. Naposletku mnogo otrova, da bi umiranje bilo
lako. Rade još, jer je posao zabava. Ali paze, da zabava ne napregne odviše. Ne postaju

više bogati niti ostaju siromašni: i jedno i drugo napreže. Ko bi još vladao? Ku bi još
slušao? i jedno i drugo napreže odviše. Ne treba pastira a stado je jedno! Svaki hoće isto,

svi su jednaki: ko drukčije misli, ide svojevoljno u ludnicu. »Nekada je bio ceo svet u

zabludi« – kažu ponajfiniji, i žmirkaju očima. Mudri su, i znaju sve što se dogodilo: te se
mogu potsmevati do mile volje. Još se svade, ali se brzo mire – da ne bi pokvarili

želudac. Imaju svoje sitno zadovoljstvo za dan, i svoje sitno zadovoljstvo za noć: ali
čuvaju zdravlje. »Mi smo pronašli sreću« – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima.

I tu se završava prvi govor Zaratustrin, koji se može nazvati i »predgovorom« jer tu ga
prekide vika i veselje gomile. »Daj nam te poslednje ljude, o Zaratustra, – tako su vikali –

načini nas tim poslednjim ljudima. A mi ti poklanjamo natčoveka!« I sav narod klicaše

od radosti i udaraše jezikom o nepce. A Zaratustra posta tužan i reče u svom srcu: »Ne
razumeju me: ja nisam usta za ove uši. Suviše sam dugo živeo u gorama, suviše sam

mnogo slušao šta govore potoci i drveće: ovi me sad, kad, govorim slušaju kao što slušaju

čobane. Neuzburkana je moja duša i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam
hladan, i da sam podrugivač koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i

smejući se još me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.«