Page 6 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći:

»Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me
je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u

kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A
pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar

nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije

razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah,
kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na

nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti
svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da

vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo

izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da
ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč

o njemu, otpoče svoj posao.

4.

Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako: Čovek je
konopac, razapet izmedu životinje i natčoveka, – konopac iznad ambisa. Opasan je

pogled preko, opasan put onamo, opasan pogled unatrag, opasno oklevanje i zastajanje.

Što je veliko na čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se može voleti na čoveku, to je
da je on i prelazak i prolazak. Ja volim one, koji ne umeju da žive drukčije nego

prolazeći, jer su to oni koji prelaze. Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki
poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom. Ja volim one, koji ne traže tek u

zvezdama razloge da propadnu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja

jednom postala natčovekova. Ja volim onog, koji živi da bi došao do saznanja, i koji hoće
da dode do saznanja, da bi jednom počeo da živi natčovek. Te na taj naćin hoće svoju

propast. Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za propadanjem i strela
čeznuća. Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću nazidao i za nj zemlju,

životinju i biljku pripremio: jer na taj način hoće on svoju propast. Ja volim onog, koji ne

zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako prelazi on u vidu