Page 7 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

duha preko mosta. Ja volim onog, koji od svoje vrline načini sebi nagon i zao udes: tako

on svojoj vrlini za ljubav hoće još da živi a i neće vise da živi. Ja volim onog, koji nije
rad da ima odviše mnogo vrlina. Jedna je vrlina više vrlina nego dve vrline, jer je više

čvor za koji se hvata zao udes. Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu
hvala niti sam kaže hvala: jer on uvek daje i neće da se sačuva. Ja volim onog, koji se

stidi kad kocka padne u njegovu korist, i koji tad pita: zar sam ja varao u igri? – jer hoće

da propadne. Ja volim onog, koji baca zlatne reči ispred svojih dela a uvek još više drži
nego što je obećao: jer taj hoće svoju propast. Ja volim onog, koji opravdava one koji

dolaze a iskupljuje one koji su bili: jer taj hoće da propadne sa onima koji su tu. Ja volim
onog, koji huli na svoga boga, zato što voli svoga boga: jer će taj propasti od gneva svoga

boga. Ja volim onog, čija je duša duboka i u pregorevanju, i koji je u stanju da propadne i

usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta. Ja volim onog, čija je duša
prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe, a da su sve stvari u njemu: tako će njegovo

propadanje nastupiti usled sviju stvari. Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna
srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast. Ja

volim sve one, koji su kao pune kapi što padaju jedna po jedna iz crnog oblaka koji se
nadvio nad ljudima: one oglašuju da je blizu munja, i odlaze u propast kao glasnici. Evo,

ja sam jedan glasnik munjin, i jedna puna kap iz oblaka: a munja, to je natčovek.

5.

Kad je Zaratustra ove reči izrekao, pogleda opet po narodu, i zaćuta. »Eto, stojte tu reče u
srcu svom, i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove uši. Treba li im možda prvo

razbiti uši, da bi naučili slušati očima? Treba li zveketati kao što čine talambasi i

propovednici po crkvama? Ili, veruju li možda oni samo onima koji mucaju? Oni imaju
čime se ponose. Kako li zovu samo to što ih čini ponosnima? Obrazovanošću zovu ga,

ono ih odlikuje od čobana. Nerado stoga slušaju kad se s njima u svezi spomene reč
'preziranje'. Ja ću dakle da govorim njihovoj ponositosti. Ja ću im govoriti o onom što je

najdostojnije preziranja, a to je poslednji čovek.« I Zaratustra stade ovako govoriti
narodu: Vreme je, da čovek postavi sebi svrhu. Vreme je, da čovek zasadi klicu svoje

najviše nade. Još je njegovo tle dosta plodno za to. Ali to će tle postati neplodno i šturo, i