Page 5 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

3.

Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta
iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I

Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je
nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila

su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se

ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za
potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid.

Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili
majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji

među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete
sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao

zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas,

braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim
nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i

sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio

najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad
najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin!

Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je
da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji.

O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće
toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša

duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika

prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i
samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može

da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas
velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako

vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i
gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak!

« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za