Page 10 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

7.

Međutim se spusti veče, i pijaca utonu u suton: tada se raziđoše svi, jer i

radoznalost i strah najzad se umore. A Zaratustra osta sedeći na zemlji pokraj mrtvaca, i
zaduben u misli: tako zaboravi na vreme. Ali naposletku dođe noć, i hladan vetar poče

duvati preko usamljenoga. Tada se podiže Zaratustra i reče u svome srcu: »Odista, lep je
ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio čoveka ali je ulovio lešinu. Neprijatno

tajanstven život je ljudski, i uvek još bez smisla: jedan lakardijaš može da mu bude

sudbonosan. Ja bih da naučim ljude šta je smisao njihova bića: to je Natčovek, munja iz
crnog oblaka Čovek. Ali još sam ja daleko od njih, i za moj smisao oni još nemaju smisla.

Još sam ja za ljude nesto posredi između lude i lešine. Mračna je noć, mračni su puti
Zaratustrini. Hodi, hladni i ukočeni druže! Poneću te onamo gde ću te zakopati svojim

rukama.«

8.

Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari lešinu na leđa i pođe. Ali nije

išao ni sto koraka, a privuče se uza nj jedan čovek pa mu poče šaputati na uho – i gle! Taj
što je tu govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te

premnogi mrze. Mrze te poštenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i

prezriteljem; mrze te ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnošću za gomilu. Imao si
sreće, što su ti se smejali: i odista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Imao si sreće, što si se

pridružio onome mrtvom psu; zato što si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz

ovoga grada – ili ću sutra tebe preskočiti, ja živ tebe mrtvoga.« I kad je to izrekao,
nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje kroz mračne ulice. Na kapijama grada sretoše ga

grobari što kopaju rake: oni mu prinesoše plamen svetiljke uz lice, poznadoše Zaratustru,
i mnogo ga ismevahu, »Zaratustra nosi mrtvog psa: lepo je što je i Zaratustra postao

grobarem! Jer naše su ruke odviše čiste za takvu divljač. Da li Zaratustra hoće možda da