Page 11 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 11

ukrade đavolu njegov zalogaj? Nama je pravo! I prijatan ručak! Samo, biće da je đavo

                   bolji kradljivac od Zaratustre! – on može ukrasti i jedno i drugo, i može pojesti i jedno i
                   drugo.« I oni se smejahu skupa i šaputahu nešto na uho jedan drugome. Zaratustra ne reče

                   na to ni reči, i iđaše svojim putem. Kad je išao tako dva sata, pokraj šuma i močvara,
                   nasluša se dosta zavijanja gladnih vukova, pa i sam ogladne. Zastade pred jednom

                   osamljenom kućom u kojoj je gorela svetiljka. »Glad navaljuje na me, reče Zaratustra,

                   kao kakav razbojnik. U gori i sred močvara spopade me moja glad, i u dubokoj noći.
                   Čudne je ćudi moja glad. Često mi dolazi tek posle ručka, a danas mi nije dolazila po

                   čitav dan: gde je to zaostala?« I Zaratustra zakuca na vrata od kuće. Pojavi, se jedan
                   starac; on je nosio sveću, i zapita: »Ko dolazi k meni i k mome nevaljalome snu?« »Jedan

                   živi i jedan mrtvac, reče Zaratustra. Dajte mi da jedem i pijem, zaboravio sam da to

                   učinim preko dana. Onaj koji gladna nahrani, osvežiće svoju rođenu dušu: tako kaže
                   mudrost.« Starac ode ali se ubrzo vrati, i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. »Rđav je ovo

                   kraj za one koji gladuju, reče; zato sam se ovde i nastanio. Zverovi i ljudi dolaze k meni,
                   pustinjaku. Nego, pozovi i tvoga pratioca da jede i da pije, on je umorniji od tebe.«

                   Zaratustra odgovori: »Mrtav je moj pratilac, teško da  ću ga moći nagovoriti.« »To se
                   mene slabo tiče, reče starac gunđajući; ko kucne na moja vrata, mora uzeti što mu dajem.

                   Jedite i nasitite se! « Zatim je Zaratustra opet išao dva sata, poveravajući se stazi i svetilu

                   zvezda: jer on je bio stari noćnik, i voleo je da zagleda u lice svemu što spava! Ali kad je
                   zora zazorila, nađe se Zaratustra u gustoj šumi, i ne vide više staze kojom bi išao. Tada

                   metnu mrtvaca u jedno šuplje drvo, sebi iznad glave – da bi ga sačuvao od vukova – a
                   sam leže na tle i na mahovinu. I nabrzo zaspa, umoran telom ali neuzburkane duše.



                                                             9.


                          Dugo spavaše Zaratustra, i nije samo zorina rumen prešla preko njegova lica,
                   nego je prešlo i prepodne. Naposletku, otvori se njegovo oko: začuđeno gledaše

                   Zaratustra u šumu i u tišinu, začuđeno gledaše u svoju dušu. Tada se podiže hitno, kao

                   mornar koji odjedared ugleda kopno, i uskliknu glasno: jer vide jednu novu istinu. I on
                   ovako stade govoriti u svome srcu: »Svanulo mi je pred očima: potrebni su mi saputnici i

                   to živi, - ne mrtvi saputnici i leševi koje mogu da nosim sa sobom kuda ja hoću. Svanulo
   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16