Page 4 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio

svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se
kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne

skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao
Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći

kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet

sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče
svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada

volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku
ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim

ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima

skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš,
ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne

delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi
ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne

veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz
ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se

sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u

šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među
medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra.

Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i
gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je

moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči,
odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem,

da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj

snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je
govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne

zna o tom, da je Bog mrtav!«