Page 3 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ZARATUSTRIN PREDGOVOR

1.

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga

zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to
umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u

ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi

bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj
pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje

zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali
te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila

previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i

udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a
siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što

ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti
prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima

bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i
preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na

sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a

Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

2.

Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu,
obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi

korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre