Page 26 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

»večnim životom« odmamiti iz ovog života! »Žutima« zovu propovednike smrti, ili

»crnima«. Ali ja ću vam ih pokazati još i u drugim bojama. Tu su Strahoviti, koji u sebi
još nose divlju zver, i nemaju drugog izbora, do puste ćefove ili razdiranje sama sebe. A i

njihovi ćefovi u stvari su još razdiranje sama sebe. Oni nisu još postali ni ljudima, ti
Strahoviti: neka propovedaju odvraćanje od života pa neka i sami odu otkud su došli! Tu

su sušićavi dušom tek što su se rodili već počinju da umiru, i čeznu za naukom o

umiranju i o odricanju. Oni bi rado bili mrtvi, i ištu da im odobrimo volju njihovu!
Čuvajmo se da ne razbudimo te mrtvace, i da ne povredimo te žive kovčege! Izađe li

njima nasusret bolesnik, ili starac, ili mrtvac, oni odmah kažu: »jasno je, život nema
smisla! « A u stvari, jasno je samo da nema smisla to što oni kažu i što oni vide, jer oni

vide samo jedno lice života. Zavijeni u tešku turobnost, i željno prateći sitne slučajeve

koji donose smrt: tako sede oni i čekaju, i stiskaju zube i vilice. Ili: uzimaju šećerleme a
sami se smeju svojoj detinjastoći: vise o svojoj slamci životu a smeju se što se vešaju i o

slamku. Njihova mudrost glasi: »lud je ko ostane da živi, zato i jesmo mi pravi ludaci! I
to baš i jeste najluđe na životu!« – »Život je samo patnja – kažu drugi, i ne lažu: pa

učinite da vi prestanete! Učinite da prestane život koji je samo patnja! Evo kako treba da
glasi nauk vaše vrline: ubi sebe sama! Ukradi potajno iz života sebe sama! –

»Sladostrasnost je greh, – kažu jedni koji propovedaju smrt – hajdmo u stranu i nemojmo

začinjati decu!« »Rađati je mučno, – kažu drugi – našto još rađati'? Što se rodi i tako je
nesrećno.« I ovo su propovednici smrti. »Samilost je potrebna – kažu treći. Uzmite što

imam! Uzmite što sam! Utoliko će me manje držati život.« Da su oni uistinu milosrdni,
oni bi zagorčavali život svojim bližnjima. Biti zao – to bi bila njihova prava dobrota. Ali

oni bi da se otresu života: šta je njima stalo do tog što će druge svojim lancima i svojim
darovima još čvršće privezati! – Pa i vi za koje je život plah posao i nemir: zar niste i vi

presiti života? Zar niste već sasvim zreli za propovedanje smrti? Svi vi koji volite plahi

posao, i sve što je brzo, novo, još neokušano – vi se ne slažete među sobom, vaša je
vrednoća bekstvo, i želja da zaboravite na sebe same. Kad biste imali više vere u život vi

biste se manje predali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadržine za čekanje – pa ni za

samo lenjovanje! Svuda se čuje glas onih što propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih
kojima treba propovedati smrt. Ili: »večni život«: to je za mene jedno isto, – samo da ih

što pre ponestane!