Page 24 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

se maknem s mesta. Sad sam lak, sad letim, sad se premećem pravim obruče, sad igra bog

u meni.

Tako je govorio Zaratustra.

O drvetu na bregu

Zaratustrino je oko zapazilo, da ga jedan mladić izbegava. Kada je jedne večeri
išao sam po bregovima što okružuju varoš koja se zove »Šarena krava«: gle, u hodu nađe

onog mladića gde sedi na slonjen na jedno drvo, i gleda umornim pogledom u dolinu.
Zaratustra obuhvati rukama drvo kod kojeg je mladić sedeo, i reće: »Kad bih hteo ovo

drvo da zatresem ovim rukama, ne bih mogao. A vetar koji ne vidimo kinji ga i povija
kako mu je volja. Najgore nas povijaju i kinje nevidljive ruke.« Tada se podiže mladić

zbunjen, i reče: »Čujem Zaratustru gde govori a baš sam mislio na njega.« Zaratustra

odgovori: »Pa što si se poplašio? – Nego, čovek je kao i drvo. Što bi on više u vasionu i u
svetlost, tim jače naginju njegove žile k zemlji, na niže, u pomrčinu, u dubinu, – u zlo.«

»Da, u zlo! kliknu mladić. Kako je mogućno da si otkrio moju dušu?« Zaratustra se

osmehnu i reče: »Mnoga se duša ne može nikad otkriti, dok je ćovek prvo ne pronađe.«
»Da, u zlo! poviče još jednom mladić. Ti si istinu rekao, Zaratustra. Ja nemam vise vere u

sebe otkad težim u visinu, i niko nema više vere u mene, – otkuda je to? Ja se menjam
odviše brzo: moje danas pobija moje juče. Ja često, penjući se, preskočim po koji stepen,

– to mi ne prašta ni jedan stepen. Stignem li gore, uvek vidim da sam sâm. Nike ne
razgovara sa mnom, drhćem od mraza usamljenosti. Šta tražim ja u visini? Moja

preziranja i moje čežnje rastu naporedo; što se više penjem tim više prezirem onog koji se

penje. Šta traži on u visini? Kako me je stid moga penjanja i moga spoticanja! Koliko me
izaziva na podsmeh moje ubrzano dihanje! Kako mrzim onog što leti! Koliko sam

umoran u visini!« Tu zaćuta mladić. A Zaratustra posmatraše drvo kod kojeg su stajali, i
reče: »Ovo drvo stoji usamljeno ovde u bregovima; ono je izraslo visoko iznad ljudi i

životinja. I kad bi htelo da govori, ne bi našlo nikog ko bi ga razumeo: tako je visoko
izraslo. I ono eto čeka i čeka, – na što čeka? Boravi i suviše blizu legla oblačjeg: da li

čeka možda na prvi grom?« Kad je Zaratustra to rekao, povika mladić mašući živo