Page 199 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

gledam igračicu,

kako se vije, svija i previja, –
– ko dugo gleda, igr'o bi i sâm!

Igračica je, rekao bih, ta
dugo, predugo, uvek stajala

na jednoj nozi?

pa je smetnula s uma, rekao bih,
– sećaš se, toplo srce, sećaš li se

drugu nožicu?
Jer ja uzalud

tražim tog malog

skupog blizanca
– to jest drugu nogu –

pod svetim krugom
dražesne joj, lepe,

lelujave lepeze-suknjice.
Čak, verujte mi, drugarice lepe,

rekao bih čisto:

izgubila je!
Nema je!

propala je!
druga nožica! –

šteta za lepu drugu nožicu!
No – gde to jadna tuguje sada

samotna nožica?

Možda od straha mre sad pred nekim
goropadnim čudovištem od lava,

plavogrivim? Il, je možda čak

izgrižena, oglodana gde –
do kostiju, avaj! oglodana! Selah.