Page 195 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 195
Među kćerima pustinje
1.
»Nemoj odlaziti! reče tad putnik koji se nazivaše senkom Zaratustrinom, ostani
kod nas, inače će nas opet spopasti stara potmula turabnost. Već nas je onaj stari čarobnik
poslužio onim što ima najgore u sebi, i gle samo, eno dobri pobožni papa proliva opet
suze i sasvim se već ukrcao ponovo na more teške tuge. Ovi kraljevi prave doduše pred
nama veselo lice: jer oni su danas to od sviju nas najbolje naučili! Ali da nema ko da ih
gleda, opkladio bih se da bi i kod njih opet počela iznova opaka igra – – opaka igra
oblaka što promiču, vlažne tugobe, natmurenih nebesa, ukradenih sunaca, urlajućih
jesenjih vetrova, – opaka igra našeg urlanja i vikanja za pomoć: ostani kod nas, o
Zaratustra! Ovde ima mnogo skrivene bede koja bi da progovori, mnogo sutona, mnogo
oblaka, mnogo zagušna vazduha! Ti si nas nahranio snažnom hranom za ljude, i snažnim
izrekama: ne daj sad da nas na kraju jela spopadnu mekušni ženski duhovi! Ti jedini činiš
da vazduh oko tebe biva snažan i čist. Da li sam igde još na zemlji naišao na tako dobar
vazduh kao kod tebe u pećini tvojoj? Mnoge sam zemlje upoznao, nos se moj naučio da
ispituje i procenjuje svakovrstan vazduh: ali kod tebe udišu nozdrve moje svoju najveću
slast! Osim može biti, – može biti – o, oprosti jednu staru uspomenu! Oprosti mi jednu
staru pesmu posle jela koju sam nekad spevao medu kćerima pustinje: – jer i kod njih
beše vazduh isto tako dobar, jasan, pun istoka; onde sam bio najviše udaljen od oblačne
vlažne turobne stare-Evrope! Tada sam voleo onakve devojke s istoka, i ona plavetna
nebesa, sa kojih ne vise oblaci ni misli. Nećete verovati koliko je bilo lepo videti ih kad
sede, ako ne bi igrale, zadubene ali ne u misli, kao male tajne, kao kitnjaste zagonetke,
kao oraščići posle jela – odista, mnogobrojne i neobične! ali bezoblične: zagonetke koje
se daju odgonetnuti: za ljubav tim devojkama izmislio sam tada jedan psalam da se poje
posle jela.« To reče putnik i senka; i pre nego što mu je ko mogao odgovoriti, beše već
dohvatio harfu starog čarobnika, i prekrstio noge, gledajući unaokolo mirnim i mudrim
očima: – a nozdrvama udisaše polako i ispitujući vazduh, kao neko koji u novim
zemljama okusi neznani zrak. Zatim otpoče da peva, kao da urla.
