Page 194 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

daje protumačiti sve, i prvi greh i prva vrlina. Iz straha je izrasla i moja vrlina, koja se

zove: nauka. Mislim, strah od divljeg zverinja, – njemu se čovek najduže učio, računajući
tu i zverku koju u samome sebi nosi, i od koje se boji: – nju zove Zaratustra 'životinjom u

čoveku'. Taj dugi stari strah, kad se najzad istanjio, kad je postao duhovan, duševan –
danas, tako mi izgleda, zove se: nauka.« – Tako je govorio savesni; a Zaratustra, koji se

baš beše vratio u svoju pećinu, i koji beše čuo i pogodio poslednje što je ovaj rekao,

prosu na savesnoga punu ruku ruža i smejaše se »istinama« njegovim. »Kako! uzviknu,
šta to baš čuh? Odista, kako mi se čini, ili si ti budala ili sam ja sâm: a tvoju 'istinu'

obrnuću brže-bolje naopako. Jer strah – to je naš izuzetak. A smelost i pustolovina i želja
za nepoznatim, za nepokušanim – smelost je, čini mi se, cela ranija povest čovekova. Od

najdivljijih najsmelijih zverova zavišću svojom ispipao je on i preoteo sve vrline njihove:

i tako je tek postao – čovekom. Ta smelost, kad se najzad istanjila, kad je postala
duhovna, duševna, ta čovečanska smelost sa orlovskim krilima i zmijskom mudrošću:

ona se, tako mi se čini, zove danas – « »Zaratustra!« – povikaše svi koji su tu sedeli, kao
iz jednog grla, i podigoše veliku graju i smeh: a sa njih se diže u vis kao neki težak oblak.

I čarobnik se smejaše, i reče mudro: »Gle! Nestade ga, zloga duha mog! Nisam li vas ja
sâm opomenuo da ga se čuvate, i rekao, da je varalica, da je duh lažljiv i varljiv? Naročito

kad se pokaže nag. Ali šta ja mogu za njegove podvale! Jesam li ja stvorio, njega i svet?

Dobro de! Budimo opet dobri i dobre volje! I mada je Zaratustra namrgođen – pogledajte
ga samo! on se ljuti na me: – – još pre nego što padne noć, opet ću mu biti drag, i hvaliće

me, jer on ne može dugo da živi a da ne čini takve budalaštine. Taj – voli neprijatelje
svoje: u toj se veštini on najbolje razaznaje, od svih koje sam video. Ali se on zato sveti –

prijateljima svojim!« Tako je govorio stari čarobnik, a viši ljudi su odobravali što kaže:
tako da je Zaratustra išao od jednog k drugom i s puno zlobe i ljubavi stiskao ruke

prijateljima svojim, – kao neko koji kod svakog ima nešto da popravi i da se izvini. A kad

je pri tom došao do vrata svoje pećine, spopade ga opet želja za dobrim vazduhom
napolju, i za zverima njegovim, – i htede da se izvuče.