Page 193 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

O nauci

Tako je pevao čarobnik: a svi koji su tu bili, uđoše kao ptice neosetno u mrežu
njegove lukave i turobne pohote. Samo se savesni u duhu nije dao uhvatiti: on uze brže

bolje harfu od čarobnika i povika: »Vazduha! Dajte da čist vazduh uđe ovamo! Dajte
Zaratustru ovamo! Od tebe postaje pećina ova zaparna i otrovna, ti zli stari čarobniče! Ti

zavodiš, podmukli, preprederni čoveče, na nekušane želje i u neznane divljine. Avaj, kad

takvi kao ti što si stanu propovedati i zanovetati o istini! Teško svim slobodnim
duhovima koji nisu na oprezu od ovakvih čarobnika! Svršeno je sa slobodom njihovom:

ti učiš i mamiš natrag u tamnice, – ti stari turobni vraže, iz tužbe tvoje čuje se zvižduk
hajkača, ti si kao oni koji uzdižući čednost pozivaju potajno na slađostrasnost! « Tako je

govorio savesni; ali stari čarobnik pogleda unaokolo, uživaše u pobedi svojoj, i proguta
usled toga ljutnju koju mu savesni zadade. »Umiri se! reče skromnim glasom, dobre

pesme hoće dobro da odjeknu; posle dobrih pesama treba dugo ćutati. To i čine evo svi

ovi, svi viši ljudi. A ti mora da nisi dobro razumeo pesmu moju? U tebe nema dosta duha
čarobnog.« »Ti me pohvaljuješ, odgovori savesni, odvajajući me od sebe, meni je pravo

tako! Ali vi ostali, šta to vidim? Vi svi još sedite sa pohotnim očima: Vi slobodne duše,

kuda vam se dede sloboda vaša! Izgledate mi čisto kao oni koji su dugo gledali igru
opakih nagih devojaka: i same duše vaše igraju! U vama, vi viši ljudi, mora da ima više

onoga što ovaj čarobnik naziva duhom čarobnim i varljivim. – mora biti da smo mi
različiti. I odista, dovoljno smo razgovarali i razmišljali jedan s drugim, pre nego što se

Zaratustra povratio u pećinu svoju, a da bih mogao znati: mi i jesmo različiti. Mi i
tražimo razno ovde gore, vi i ja. Ja tražim više sigurnosti, i zato sam došao k Zaratustri.

Jer on je još najčvršća kula i volja – – danas, kad se sve ljulja, kad se cela zemlja trese. A

vi, kad vas vidim kako zverate očima, čisto mi se čini da vi tražite više nesigurnosti, –
više zebnje, više opasnosti, više zemljotresa. Vi ste željni, tako mi se čisto čini, oprostite

pričini mojoj, o vi viši ljudi, – – vi ste željni najgoreg, najopasnijeg načina života, koji
meni najviše straha zadaje, života divljih zverova, šuma, pećina, strmih brda i bezdanih

provalija. Vama se nekako ne sviđaju najbolje vodioci iz opasnosti, već baš oni koji vas
odvode sa pravih staza, zavodioci. Ali, ako je takva želja u vama i istinska, ona mi ipak

izgleda nemoguća. Jer strah – to je nasleđeno i osnovno osećanje u čoveku; iz straha se