Page 192 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

To, to je što te čini blaženim!
Blaženstvo zmajsko, odista, orlovsko,

blaženstvo pesnika, i budale!« –

Kad zrak se smrači,

kad mesečev srp
krišom već puza zelen zavišću

na zađnju rumen sunca večernjeg:
– dindušman danu,

svakim korakom tajno

posecajući ruže s bokora,
dok redom glave svoje ne pognu

i propadaju sve u mračnu noć: –

K'o one, nekad pao sam i ja,
iz ludog zanosa za Istinom

iz žudi što ih dan mi dočara,

izmožden danom, prasit svetlosti,
– pao, propao, i sen postao:

jednom istinom spržen ostao,
i večno žedan:

te žeđi još? –
Da za me nema

nigde Istine,

bejah i biću uvek jedino
pesnik, budala!