Page 169 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Zaista vam kažem, sve kad bi čovek zadobio i ceo svet a nenaučio jedno, preživati: šta bi

mu pomoglo! Ne bi se otresao turobnosti svoje – velike turobnosti svoje: koja se danas
zove gađenje. U koga nisu danas puni gađenja i srce i usta i oči? I u tebe, i u tebe! A

pogle samo ove krave!« Tako je govorio propovednik iz gore, i upravi tad pogled svoj na
Zaratustru, – jer dotle je s puno ljubavi gledao u krave : – ali tad se preobrazi. »S kim ja

to govorim? povika zastrašeno, i poskoči sa zemlje. Ta to je čovek koji ne zna za gadenje,

to je glavom Zaratustra, prevladalac velikog gađenja, to je oko njegovo, to usta njegova,
to je srce glavom Zaratustre.« I govoreći tako ljubljaše onom kome je govorio ruke, a oči

su mu se prelivale suzama, i držao se u svemu kao neko kome je iznenadno s neba pao u
krilo kakav skupocen i dragocen poklon. Krave su ipak sve to gledale, i stajale začuđene.

»Ne govori o meni, čudni prijazni čoveče! reče Zaratustra, braneći se od njegova

obasipanja nežnostima, govori mi prvo o sebi! Nisi li ti onaj dobrovoljni prosjak koji je
nekad odbacio od sebe veliko bogatstvo, – – koji se stideo bogatstva svoga i bogataša, pa

je pribegao siromašnima da njima pokloni obilje svoje i srce svoje? Ali ga oni ne
primiše.« »Ali me oni ne primiše, reče dobrovoljni prosjak, ti to već znaš. Tako odoh

najzad medu životinje i među krave.« »I tu si naučio, prekide ga Zaratustra u govoru,
kako je teže pravo dati nago pravo uzeti, i da je veština umeti pokloniti, poslednja

najlukavija majstorska veština dobrote.« »Osobito danas, odgovori dobrovoljni prosjak:

danas, kad je ustalo sve što je nisko, i postalo unezvereno, i pogospodilo se na svoj način:
to jest na prostački način. Došao je naime čas, ti to znaš, čas velikog zlog predugog i

dugotrajnog ustanka pučkog i rabotničkog: taj ustanak raste i širi se, sve više i više! Sad
uzbunjuje one koji su nisko svako dobrotvarstvo i sitno poklanjanje; oni koji su odviše

bogati neka se dobro paze! Ko danas, kao ono trbušate boce, jedva kaplje iz uskog grlića:
– takvim bocama mogu danas lako da zavrnu šiju. Pohotljiva gramzivost, žučna zavist,

zagrižena želja za osvetom, prostačka oholost: sve to prsnulo mi je u lice. Nije više istina

da su siromašni blaženi. A carstvo nebesko treba tražiti među kravama.« »A zašto ne
među bogatašima?« zapita Zaratustra kušajući, i zadržavajući krave koje su

miroljubivoga poverljivo njuškale. »Što me kušaš? odgovori ovaj. Ta ti to još bolje znaš

nego ja. Šta me je i oteralo među najsiromašnije, o Zaratustra? Zar ne gadenje od naših
najbogatijih? – od zločinaca bogatstva, koji dobit svoju trebe iz svakog đubreta, dok su

im oči hladne a misli otužno pohotne, od toga ološa čiji smrad dopire na nebo, – od toga