Page 168 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

zagušen, kako pun skrivenoga stida! Kažu mi da čovek voli sama sebe: ah, kolika mora

da je ta ljubav sama sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo je sebe,
i isto tako i prezirao sebe, – veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga još

nisam našao koji bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne beše možda to viši
čovek čiji sam povik čuo? Ja volim velike prezritelje. Ali čovek je nešto što se mora

prevladati.«

Dobrovoljni prosjak

Kada je Zaratustra napustio najružnijega čoveka, bilo mu je zima, i osećao se
usamljen: to jest, mnoge hladne i usamljene misli prolazile su mu kroz glavu, tako da su

mu se usled toga i udovi rashladili. Ali idući sve dalje i dalje, gore, dole, pa pokraj
zelenih livada, ali i preko divljih kamenih složišta, gde je pre toga zacelo kakav nestrpljiv

potok legao da spava: njemu odjednom postade opet toplije i prijatnije oko srca. »Šta se

to zbi sa mnom? pitaše se u sebi, nešto me toplo i živo zasvežava, mora da je tu u blizini
mojoj. Već sam manje sâm; sadruzi i braća kojih nisam svestan obleću oko mene, topao

im dah dodiruje dušu moju.« A kad je dobro zagledao svud oko sebe, da pronađe tešitelje

u svojoj samoći: gle, to behu krave koje stajahu iskupljene na jednom proplanku; blizina
njihova i dah njihov uneli su toplotu u srce njegovo. Nego, izgledaše da te krave pažljivo

slušaju nekoga koji je govorio, jer i ne obraćahu pažnju na onog koji prilazi. A kad je
Zaratustra došao sasvim blizu njih, ču razgovetno gde iz sredine krava progovara glas

čovekov; i očevidno behu sve odreda okrenule glave svoje onome koji je govorio. Tad
potrča Zaratustra brže,bolje gore, i razdvoji životinje, jer se beše poplašio da se nije tu

kome neko zlo desilo, koje bi saučešće krava teško moglo popraviti. Ali se, prevario; jer

gle, tu na zemlji seđaše čovek, i kao da uveravaše krave da ne treba da ga se plaše,
miroljubiv čovek i propovednik iz gore iz čijih očiju propovedaše sušta dobrota. »Šta ćeš

ti tu?« povika Zaratustra začuđeno. »Šta ću ja tu? odgovori onaj: isto što i ti, ti
mirorušitelju! to jest tražim sreću na ovoj zemlji. Tome bih hteo da se učim od ovih

krava. Evo, znaj, već je pola jutra kako im govorim, i baš su htele da mi kažu što želim.
Zašto si ih sada smeo? Ako ne pođemo otkud smo i došli i ne budemo kao krave što su,

nećemo doći u carstvo nebesko. Jer ima da se od njih jednome poučimo, da preživamo.