Page 167 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

propovednik, koji je i sam iz njih izišao, onaj čudni svetitelj i branitelj malih ljudi koji je

za sebe svedočio: 'ja – sam istina'. Taj neskromnik odavno već diže krestu malim ljudima
– on koji je učio veliku zabludu, učeći 'ja – sam istina'. Da li je ikad tolika neskromnost

dobila uljudniji odgovor? – A ti, o Zaratustra, ti si prošao mimo njenoga, i rekao: 'Ne! ne!
ne po treći put ne!' Ti si opominjao da se treba čuvati zablude njegove, ti si opominjao

prvi da se treba čuvati sažaljenja – ne sve, ne ni nikog, nego sebe i one koji su kao ti. Ti

se stidiš sa stida velikoga putnika; i odista, kad ti govoriš: 'od strane sažaljenja dolazi
velik oblak, čuvajte se, o ljudi!' – kad ti učiš: 'svi koji stvaraju tvrdi su, svaka je velika

ljubav iznad svoga sažaljenja«: o Zaratustra, kako mi izgleda da si dobro proučio
znamenja vetra i vremena! Ali sâm ti – opomeni i sâm sebe da se treba čuvati sažaljenja!

Jer mnogi se nalaze na putu k tebi, mnogi putnici, dvoumnici, očajnici, utopljenici,

smrzlice – Ja te opominjem da se čuvaš i mene. Ti si odgonetnuo moju najbolju, najgoru
zagonetku, ko sam ja i šta sam učinio. Ja znam sekiru koja te obara. Ali on je – morao

umreti: on je gledao očima koje sve vide, – on je video čovekove dubine i ponore, svu
skrivenu sramotu i ružnoću njegovu. Sažaljenje njegovo nije znalo za stid: on se uvlačio i

u najprljavije uglove moje. Taj najveći radoznalac, najveći nametljivac, najveći
milosrdnik, morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim sam svedokom hteo da

izvršim osvetu – ili da sâm ne živim više. Bog, koji je sve video, video i čoveka: taj je

bog morao umreti! Čovek ne može da podnese da takav svedok ostane u životu.« Tako je
govorio najružniji čovek. A Zaratustra se podiže, i spremao se da pođe: jer je drhtao od

zime do u svoju utrobu. »Neiskazani, reče, ti si me opomenuo da se čuvam tvoga puta.
Zahvaljujući ti na tome, ja ti preporučujem da pođeš mojim. Pogle, onde gore stoji pećina

Zaratustrina. Moja je pećina velika, i duboka, i ima mnoge uglove; u njoj će i
najskriveniji naći sebi skriveno mestašce. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i

zverinje što gmiže i leprša krili i skakuće. Ti izgnaniče koji si se sâm izgnao, ti nećeš da

stanuješ sa ljudima i sa ljudskim sažaljenjem? Dobro dakle, radi što i ja! Tako ćeš se
naučiti čemu od mene; a samo ko radi, može da nauči. Ali prvo i pre svega, govori sa

zverima mojim! Najponosnija zver i najmudrija zver – to su taman za nas obojicu

savetodavci kakvi nama trebaju! « – To reče Zaratustra, i ode svojim putevima,
zamišljenije još i laganije nego pre toga: jer on stavljaše sebi mnoga pitanja, i ne mogaše

lako dati odgavora. »Kako je bedan stvor čovek! mislio je u srcu svom, kako ružan, kako