Page 17 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 17
vrline, i ne uvek tako poštenih: ali njihovo je vreme prošlo. Neće stojati više dugo: i već
će ležati. Blaženi su ovi sanjivci: jer oni će skorim usniti snom. –
Tako je govorio Zaratustra.
O onima koji veruju u zagrobni život
Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi oni
koji veruju u zagrobni život. Delo jednog bolnog i napaćenog boga izgledaše mi tada
svet. San mi izgledaše tada svet, i spev jednog boga: šaren dim pred očima jednog
božanskog nezadovoljenika. I dobro i zlo i radost i žalost i ja i ti – šaren dim činjaše mi se
sve, pred stvaralačkim očima. Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, – pa je
stvorio svet. Opojna je radost za onoga što pati, da okrene glavu od svoje patnje i da
zaboravi na sebe. Opojna radost i samozaborav činjaše mi se nekad svet. Ovaj svet,
večito nesavršen, slika i prilika jedne protivrečnosti, i to nesavršena slika i prilika opojna
radost za svog nesavršenog tvorca: – takav mi se činjaše nekada svet. Tako sam dakle i ja
nekad bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi koji veruju u zagrobni život.
Da li zaista s one strane čoveka? Ah, braćo, taj Bog što sam ga ja stvorio, bio je delo ruku
čovečijih i nerazuma čovečijeg, kao i svi bogovi! Bio je čovek, tek jedno jadno parče od
čoveka i od Ja: iz rođenog pepela i rođene žari došla je k meni, ta sablast, – i zaista vam
kažem. Nije došla k meni. S one strane! I šta bi tad, braćo moja? Ja sam savladao sebe,
svoje patnje, poneo sam svoj rođeni pepeo na breg, pronašao sam jasniji plamen za sebe.
I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za mene, i muka meni koji sam
ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene, i poniženje. To ja eto
kažem onima koji veruju u zagrobni život. Patnja i nemoć – oni su stvorili sve verovanje
u zagrobne živote; i onaj kratki ludi zanos sreće, koji pozna samo onaj koji najvećma
pati. Umor, koji jednim skokom hoće da se surva, jednim strmoglavim skokom bedan
neznalački umor koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve živote posle
smrti. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava samo o sebi – ono je stalo da
se odupire prstima zaluđenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, braćo moja! To je telo
počelo da očajava o zemlji – ono je čulo kao da utroba bića njemu progovara. I tada je