Page 17 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 17

vrline, i ne uvek tako poštenih: ali njihovo je vreme prošlo. Neće stojati više dugo: i već

                   će ležati. Blaženi su ovi sanjivci: jer oni će skorim usniti snom. –


                   Tako je govorio Zaratustra.


                                        O onima koji veruju u zagrobni život



                          Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi oni

                   koji veruju u zagrobni život. Delo jednog bolnog i napaćenog boga izgledaše mi tada
                   svet. San mi izgledaše tada svet,  i spev jednog boga: šaren dim pred očima jednog

                   božanskog nezadovoljenika. I dobro i zlo i radost i žalost i ja i ti – šaren dim činjaše mi se
                   sve, pred stvaralačkim očima. Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, – pa je

                   stvorio svet. Opojna je radost za onoga što pati, da okrene glavu od svoje patnje i da

                   zaboravi na sebe. Opojna radost i samozaborav  činjaše mi se nekad svet. Ovaj svet,
                   večito nesavršen, slika i prilika jedne protivrečnosti, i to nesavršena slika i prilika opojna

                   radost za svog nesavršenog tvorca: – takav mi se činjaše nekada svet. Tako sam dakle i ja
                   nekad bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi koji veruju u zagrobni život.

                   Da li zaista s one strane čoveka? Ah, braćo, taj Bog što sam ga ja stvorio, bio je delo ruku
                   čovečijih i nerazuma čovečijeg, kao i svi bogovi! Bio je čovek, tek jedno jadno parče od

                   čoveka i od Ja: iz rođenog pepela i rođene žari došla je k meni, ta sablast, – i zaista vam

                   kažem. Nije došla k meni. S one strane! I šta bi tad, braćo moja? Ja sam savladao sebe,
                   svoje patnje, poneo sam svoj rođeni pepeo na breg, pronašao sam jasniji plamen za sebe.

                   I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za mene, i muka meni koji sam
                   ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene, i poniženje. To ja eto

                   kažem onima koji veruju u zagrobni život. Patnja i nemoć – oni su stvorili sve verovanje

                   u zagrobne živote; i onaj kratki ludi zanos sreće, koji pozna samo onaj koji najvećma
                   pati. Umor, koji jednim skokom hoće da se surva, jednim strmoglavim skokom bedan

                   neznalački umor koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve živote posle
                   smrti. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava samo o sebi – ono je stalo da

                   se odupire prstima zaluđenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, braćo moja! To je telo

                   počelo da očajava o zemlji – ono je čulo kao da utroba bića njemu progovara. I tada je
   12   13   14   15   16   17   18   19   20   21   22