Page 18 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

pokušalo da glavom probije poslednje zidove, i ne samo glavom, – da bi stiglo preko u

»onaj svet«. Ali »onaj svet« je dobro sakriven za čoveka, onaj nečovečanski nečovečni
svet koji je jedno nebesko ništavilo; a utroba bića i ne govori ništa čoveku, ili govori kao

i čovek. Zaista vam kažem, teško je dokazati da ikoje biće,postoji, i teško ga je nagoniti
da progovori. Recite, braćo, zar nije najčudnija od sviju stvari još ponajbolje dokazana?

Da, ovo Ja, i protivrečnost i zbrka toga Ja, govore još ponajpravije o svome opstanku; to

delatno, svesno, određujuće Ja, koje je mera i vrednost sviju stvari. I to najpravije što
postoji, to Ja – ono govori o telu, i ono želi još telo sve i kad mudrije i sanja i poleće na

skrhanim krilima. Sve pravije govori, to Ja: i što više govori, tim više ume da nađe reči i
pohvale za telo i za zemlju. Novome ponosu naučilo me je moje Ja, njemu hoću da

naučim ljude: da ne zagnjuruju više glavu u pesak nebeskih stvari, već da je nose

uspravno, svoju zemaljsku glavu koja stvara smisao zemljin! Novoj volji hoću da naučim
ljude: da žele da idu onim putem kojim je slepo išao čovek, i da kažu da je to dobar put, i

da ne slaze više s njega i ne polaze stranputicama kao bolesnici i umirući! Bolesni i
umirući počeli su prezirati telo i zemlju, i pronalaziti svetove nebeske i kap krvi koja

isceljuje: pa još i te slatke i smrtonosne otrove, uzeli su od tela i od zemlje! Hteli su da
pobegnu od svoje bede, ali su im bile zvezde predaleko. Tad zavapise: »O, bar da ima

nebeskih puteva, da bi se moglo odmileti u drugi život i u drugu sreću!« – i tada

pronađoše sebi svoje mudrolije i krvave napitke! Mislili su, da su izmakli svome telu i
ovoj zemlji, nezahvalnici. A kome su imali da zahvale za zanos i nasladu toga svog

izmicanja? Svome telu, i ovoj zemlji. Blag je prema bolesnima Zaratustra. Odista, on se
ne ljuti ni na njihove pokušaje utehe i nezahvalnosti. Neka same počnu ozdravljati i

prevlađivati sebe, i stvarati sebi jedno više telo! Ne ljuti se Zaratustra ni na onog, koji se
diže od bolesti pa se još nežno osvrće za svojim praznoverjem, i noću u ponoć obilazi

potajno grob svoga Boga: ali bolest i bolno telo za mene su još i suze njegove. Mnogo

bolešljivoga sveta bilo je oduvek među onima,koji maštaju i nadahnuti su Bogom, žučno
mrze oni onoga koji ide za saznanjem, i onu najmlađu vrlinu što se zove: slobodno

priznanje. Oni se osvrću unatrag u tamna vremena: tada su dabome praznoverje i vera

drukčije stajali; ludilo razuma bila je sličnost božanstvu a sumnja greh. Vrlo dobro
poznajem ja te obraze i ta podobija božanstva: oni hoće da se u njih veruje a da je sumnja

greh. Vrlo dobro znam i to, u šta oni sami najviše veruju. Zaista vam kažem, ne u živote