Page 143 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Sedam pečata

(Ili pesma: Tako je i tako neka bude.)

1.

Ako sam prorok i pun onog proročanskog duha koji hodi po visokom grebenu

izmedu dva mora, – hodi kao težak oblak između onoga što je bilo i onoga što će biti, –

dušmanin zaparnim nizinama, i svemu što je umorno te niti može da umre niti da živi: u
mračnim grudima svojim spreman da sevne, da pusti spasonosni zrak svetlosti, bremen

munjama koje kažu Da, koje smejući se kažu Da! spreman da pusti proročanske zrake
munje i groma: – – a blažen je koji tako breme nosi! Jer odista, dugo mora kao teška

nepogoda oko brda visiti onaj koji će jednom da zapali luču budućnosti! – o, kako ne bih

bio žudan večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja! Još nikad
nisam našao ženu od koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim. jer ja te

volim, o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!

2.

Ako je ikada gnev moj skrnavio grobove, pomerao pogranično kamenje, i
survavao stare tablice razbijene u ponore, ako je ikada porug moj razduvao gnjile reči, te

ako sam došao kao metla za paučine i kao vihor-vetar za zagušne kosturnice: ako sam
ikada sedeo kličući onde gde leže zakopani stari bogovi, blagosiljajući i ljubeći svet

pokraj spomenika starih opadača sveta: – – jer ja volim i hramove i grobove bogova, ali
tek kad kroz razbijene pokrove njihove gleda nebo čistim okom svojim; rado sedim na

razbijenim crkvama kao trava i crveni turčinak – o, kako ne bih bio žudan večnosti, i

svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja? Još nikad nisam našao ženu od
koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim. jer ja te volim, o večnosti! Jer

ja te volim, o večnosti!