Page 8 - Dušan Đurović - Dukljanska zemlja.qxd
P. 8

Roman „Dukljanska zemlja“: okovanost zemljom
               niije  prodavao“ 22  i  u  kojem  je  često  imanje  bilo  važnije  od
               spasenja  nečijeg  života,  ali  Gorčin  je  bio  spreman  da  žrtvuje
               Londžu  kako  bi  sačuvao  porodicu.  Nakon  što  mu  je  oduzeta
               Londža, Gorčin se suočava s užasnim priviđenjima: „Pred njim
               stoje pokojni otac i stariji brat. Otac isto onako kako je bio, kru-
               pan, snažan, kao div, u gunjini bez košulje, sa širokim kosmatim
               prsima kojima se ponosio među golotrbim brđanima. Pokojnik se
               još više primiče i na njega preteći i sa prekorom viče: ‘Gorčine!...
               Šta je to, Gorčine!... Zar tako pusti Londžu… kukavički… žens-
               ki…  kao  da  nisi  moj  sin…  kao  da  nisi  Knežić!...  Gorčine…
               Gorčine, znaš da je ona bila naša?... Znaš da su na njoj istrunuli
               bubrezi ovog tvog brata i da je umro mlad, onda kad drugi počinju
               da žive? Pogledaj kako i sad bolestan izgleda!... Za njom kukaju
               naše duše. Nemirni smo. Nas nešto progoni i muči i već čujemo u
               našim grobovima glas potomstva koji strašno proklinje… Ne daj,
               Gorčine…  ne  daj  našu  divnu  Londžu…  umiri  naše  grobove…
               pođi i vidi kako na njoj naše kosti niču i kako se krv rascvetava u
               crvenim  cvetovima’.“ 23  San  Gorčina  vodi  do  Londže  na  kojoj
               posmatra krvavo cvijeće, ljudske kosti, a onda i rovove iz kojih ga
               nakazna bića napadaju – preci Gorčinu ne daju da se oslobodi
               međa, a rat te međe mijenja. Možemo konstatovati da ono što je
               Đurović iznio u ovome romanu prevazilazi odrednicu „dukljans-
               ka“, bilo da je riječ o zemlji ili čovjeku, sreći ili nesreći, životu ili
               smrti  –  govorimo  o  idejama  koje  nose  sa  sobom  mnogi  drugi
               Gorčini i  koje opstaju na znatno širem prostoru.
                 Često je Gorčin Knežić razmišljao o dukljanskoj zemlji i o
               okovima koji njemu i ostalima ne dozvoljavaju da je se oslobode
               kad se već na njoj toliko muče i pate u gladi, siromaštvu i u
               strahu od neprijateljskih napada: „Neki nevidljivi lanac ih sputa-
               va i steže nad tom starom drtinom i tu se mrcvare, previjaju i
               cede, postaju njeni robovi, robovi njene ćudi, strasti i bolesti,
               robovi kao on i kao dedovi njihovi što su bili. Strašno, strašno je
                 22  Isto, 110.
                 23  Isto, 100.

       www. maticacrnogorska.me                MATICA, br. 82, ljeto 2020.  225
   3   4   5   6   7   8   9   10   11   12   13