Page 46 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Као што је у антропологији философија конзервативизма оријентисана на максималне
размере, тако и у друштву и у политици конзервативизам воли све што је велико, дивовско,
бескрајно, бесконачно. Стога су конзервативци по правилу присталице Империје. Између
Империје и “великог човека” (homo maximus) постоји непосредна хомологија. Империја – то
је максимално друштво, максимално могућа свеобухватност државе. У Империји се такође
оличава спајање Неба и Земље, спајање у јединство различитости које се, сачуване као такве,
интегришу у општу стратешку матрицу. Империја – то је највиши облик човечности, највише
њено испољавање. Ништа хуманије од Империје не постоји.
Империја – то је обзорје човека, обзорје друштва, коме оно тежи, идући путем
интеграције и уопштавања. Империја оличава онтолошку целовитост, процват битка. То
значи да је Империја увек света, сакрална. Није случајно у Византији и Русији настао
дубински савез између Империје и Цркве. Отуд – симфонија власти, и оно обзорје
религиозне вере везано за идеју Империје, Царства. За конзервативца Империја је највиша,
сама по себи самодовољна, онтолошка вредност.

Трихотомија Империје

Конзервативни пројекат у најопштијим цртама мора бити заснован на трихотомији.
Једна од двеју класичних антропологија у хришћанској традицији – поготово антропологија
светог апостола Павла – јесте трихотомна, издваја у човеку дух, тело и душу. Та трихотомија
у пуној мери је применљива и на структуру идеалне Империје. Она се применљиво на
Империју излаже на следећи начин: простор, народ и религија.
Простор, земља, територија, зоне контроле и утицаја – то је телесни садржај Империје и
одговара телу у човеку. Бескрајност и ширина руских простора представља видљив израз
свеобухватности руског homo maximus. Империја је телесна, али њено тело је сакрално. Отуд
и однос према завичају, према Домовини, према Отаџбини, према Држави.
Народ одговара души; он живи и креће се, воли и мрзи, пада и поново устаје, узлеће и
пати. Он је двојак, каткад се претвара да је ништаван, али понекад открива ризницу свога
битка. Он је живи, свети народ, народ душе. Религија спада у дух. Она показује вишње
перспективе, обезбеђује додир са вечношћу, управља погледе ка Небу. И као што према
хришћанству човек обавезно има тело, душу и дух, тако и Империја има простор, народ и
религију.

Вредност рата

Конзервативци су ретко кад пацифисти. Опевати мир око нас и ратовати за њега
постало је отрцана фраза. Истина, што више говоре о миру, тим се више крви пролива, тим
више невиних страда. Конзервативац ни ту не треба да лаже, за њега је бољи рат од мира.
Ниче се својевремено усудио да ускликне: “Волите рат више од мира, и кратак мир више од
дугог!” 17 .
Рат, πολεμοζ, по Хераклиту јесте “отац свих ствари”. Човек увек ратује. То је биће
ратујуће. У томе је његов онтолошки корен. Он ратује за истину, за љубав, за правду, за
добро. Каткад га рат одводи предалеко, и он клоне. Али никада не одустаје и почиње опет.
Колико човек живи, толико и ратује.
Ми, Руси, током читаве наше историје увек смо ратовали. Када нисмо ратовали, онда
смо по правилу трулили. Заправо зашто треба да престанемо са ратовањем? Кад око нас живе
непријатељи који насрћу на наш простор, на наш народ, на нашу религију? Кад не би
насртали, била би то друга ствар, али они онда не би били људи…

17 Ф. Ницше Так говорил Заратустра, М., Академический Проект, 2007.