Page 45 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Неспособност савремене Русије да срочи конзервативни пројекат није случајна
околност. Код нас постоји фундаментални епистемолошки мањак услед совјетског утицаја и
потоњег либералног таласа у друштвено-хуманистичким дисциплинама. И комунизам и
либерализам заснивају се на првенству времена над битком, сматрају да је сва стварност у
развоју. Комунисте имају нешто издалека налик на онтологију будућности, док је
либерализам прагматичан, еклектичан и феноменолошки, занемарује битак и задовољава се
пролазним и тренутним. Али у оба случаја научна матрица се гради на изричитом порицању
вечности. А то нужно задире у читаво уређење хуманистичких наука, можда у првом реду
укључујући образовање.
Према томе, епистемолошки мањак има структурно обележје. Не своди се на то да нам
недостају конзервативни умови или адекватна истраживања. Недостаје нам епистема.
Пре сачињавања пуновредног конзервативног мишљења треба имати координатни
систем, својеврсну нову наглашено конзервативну (идеолошки али не методолошки)
социологију, којој предстоји да обави дивовски посао на широком преиспитивању научних
друштвено-хуманистичких концепција. Само после таквог посла на стварању конзервативне
епистеме може се говорити о појави конзервативног пројекта. Делегирање његове власти
биће у том случају другостепено питање. Ако се конзервативизам оствари онтолошки, може
се покренути питање његовог политичког уграђивања у власт. Али друштво у коме ће то
постати могуће биће само по себи другачије. Које странке или личности ће га преузети, како
ће га популарисати а тим пре спровести, мање је важно. Све док га нема, и док нема
епистемолошких предуслова за њега, бесмислено је нагађати о томе. У том случају поново се
срозавамо до симулакрумâ.

Хуманизам као оружје конзервативца

За разлику од напада на хуманизам својствених конзервативцима из прошлости,
Хајдегер му се, на пример, без оклевања обраћао 16 . То је значајно. Конзервативизам,
бранећи вечност, брани и вечност човека, човека као вечност, човека као структуру обдарену
непроменљивим обележјима и неотуђивим животом. Човек је конзервативан појам. Био је
пре, постоји сада, и мора бити у будућности. Оно у чему се човек мења, другостепено је за
конзервативца. У њему је начелно оно што остаје непроменљиво.
У човеку су најпостојанија његова сањарења, маштања, жеље, дубинске душевне
побуде. Човек је динамичан на површини свести, у дубини – у несвесном – он је статичан и
живи изван времена. Сижеи снова се не мењају, мењају се омотачи. Авион, воз или ракета
јесу израз сањарења о анђелима и чаробним коњима, којих је увек било.
Конзервативац мора бити на страни човека као нечега непроменљивог, макар
парадоксалног и противречног, али укорењеног у битку – и то другачије него што је у њему
укорењено све остало. Хајдегер је ту разлику називао за његову философију
фундаменталним термином “Dasein”. У хришћанству се ради о Новом Човеку, чија природа
је обасјана вечном светлошћу Богооваплоћења, Васкрсења и Вазнесења.
Али конзервативац – за разлику од комуниста и либерала – није на страни “малог
човека” (у сваком смислу), он се бори за “великог човека”, за “homo maximus”.
Конзервативац свугде воли оно велико, и у човеку воли оно велико и узвишено.
Човек се у његовом “максимално хуманистичком” схватању замишља као посредник
између Неба и Земље. Он настоји да у самом себи оваплоти супротности света – горње и
доње, љубав и смрт, занос и патњу, живот и дух, и божанственост. Под стегом таквог
човека иступа конзервативац.

Империја је велики човек

16 Хайдеггер М., Время и бытие. М., Ad Marginem, 1993.