Page 44 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

конзервативца, али је у сваком случају увек могућ, па чак и неминован, зато што пуновредно
конзервативан прилаз свету и историји несумњиво садржи у себи онтолошку димензију
долазећег, то јест представу о будућности.

Будућност и долазеће у хришћанској есхатологији

Конзервативци су често (премда не увек) верујући људи. То је логично, зато што немају
основа да не верују религији која учи о вечности. Јер вечност – то је оно што у првом реду
занима конзервативца. Немачки философ Артур Мелер ван ден Брук говорио је тим поводом:
“на страни конзервативца је вечност”.
Руски конзервативизам природно се заснива на Православљу. Област хришћанског
учења која описује будућност (крај времена) назива се “есхатологија”. У хришћанском учењу
истовремено сапостоје и есхатолошки песимизам, и есхатолошки оптимизам. Православци
знају да ће у будућности доћи (долази) антихрист, али такође знају да ће га победити
Христос у свом славном и страшном Другом Доласку.
Та двојност важна је за саму структуру конзервативног пројекта. Он је обавезно двојак,
драматичан, истовремено песимистичан и оптимистичан. Конзервативни пројекат види
убудуће патње, узнемиреност, ужас, страх, недаће, пошасти. Па ипак, такође види тријумф,
победу, спуштање на земљу Небеског Јерусалима, васељенско откривање вечности и
укидање смрти. Конзервативац који заступа вечност има задатак да промени долазеће у
корист будућности или да се на страни будућности сукоби са долазећим. Долази антихрист,
али биће Други Долазак.

Конзервативни пројекат против технологија

Стварање конзервативног пројекта у савременом руском друштву, наравно, ни на који
начин и ни под којим околностима не сме да се поиграва са технологијама, са експертским
паковањима, са гламуром, са симулакрумима. Конзервативни пројекат не треба никог да
заводи, мами, очарава. Он треба да открива истину. Он може да плаши, пошто треба да
назива ствари својим именима, да приказује стање онако како јесте, да га адекватно описује.
Чим конзервативци узмогну да разјасне како не штите прошлост већ оно трајно, од тог
тренутка започеће озбиљна разрада конзервативног пројекта. И поред свих својих вредности,
сви пројекти конзервативног правца који тренутно постоје у Русији методолошки су,
концептуално и философски мањкави, слаби и површни. У њима нема оног главног – у њима
нема даха вечности. Они носе у себи исувише много од пролазности и конјунктурности оних
појава с којима намеравају да се боре. Технологичан конзервативизам – то је очито
симулакрум.
Та околност што власт не жури да делује у конзервативном правцу делимично се
објашњава и тиме што савремени руски конзервативци, опонашајући либерални стил,
покушавају да конзервативним идејама придају упадљиво и маркетиншко паковање, али то је
у супротности са самом суштином конзервативизма, те према томе испада нешто наказно и
одбојно. Власт која ионако никоме и ничему не верује (понекад се стиче осећај да она не
верује чак ни самој себи) у таквом прилазу осећа баналне политичке, па чак и клановске
интересе, покушај да се утиче или, што је још горе, уграби, те стога сместа одбацује те
пројекте као нерелевантне. При том није важно то што власт пребацује разрађивачима
недовољну технологичност. По том критеријуму конзервативизам ће увек заостајати за
либерализмом, зато што је сам тај критеријум либералан. Конзервативизам може и мора да
предњачи у другом – демонстрацији необориве истинитости вечности и усредсређеној вољи
да се то на било који начин и по сваку цену докаже. Вечност по сваку цену.

Конзервативна епистема