Page 41 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

историјски ток не постоји, сваки народ има свој историјски модел који се креће у различитом
ритму и каткад у разним правцима.
Евроазијство је у суштини гносеолошки плурализам. Унитарној епистеми модерне –
укључујући науку, политику, културу, антропологију – супротстављена је умноженост
епистема изграђених на начелима сваке од постојећих цивилизација – евроазијска епистема
за руску цивилизацију, кинеска – за кинеску, исламска – за исламску, индијска – за индијску
итд. И само на основу тих епистема, очишћених од западне обавезности, треба да се граде
даљи политичко-социјални, културни и економски пројекти.
Ми у томе видимо особени облик конзервативизма који се од других блиских
конзервативних верзија (изузев либерал-конзервативизма) разликује по томе што се
алтернатива модерни не узима из прошлости или јединственог револуционарно-
конзервативног преврата него из друштава која историјски сапостоје са западном
цивилизацијом, али су земљописно и културно различита од ње. У томе се евроазијци
делимично приближавају традиционализму Генона који је такође сматрао како “садашњица”
представља “западни” појам, док су на Истоку сачувани облици традиционалног друштва.
Није случајно што се евроазијац Николај Николајевич Алексејев први међу руским писцима
позвао на Генонову књигу “Исток и Запад”.

Неоевроазијство

Неоевроазијство, које се појавило у Русији крајем 80-их година ХХ века, сасвим је
преузело основне тачке епистеме ранијих евроазијаца, али их је допунило обраћањем
традиционализму, геополитици, структурализму, Хајдегеровој фундаменталној онтологији,
социологији, антропологији, а такође обавило огроман посао на усклађивању основних
поставки евроазијства с реалијама друге половине ХХ и почетка ХХI века – узимајући у
обзир нова научна истраживања. Данас се евроазијски часописи издају у Италији,
Француској и Турској.
Неоевроазијство је засновано на философској анализи тезе о модерни и постмодерни.
Отуђеност од западне културе омогућава да се успостави одстојање, захваљујући коме се
може обухватити погледом читава модерна и рећи свему томе фундаментално “не”.
У ХХ веку су модерна и западна цивилизација систематски подвргаване таквој
критици. Ту су и Шпенглер, Тојнби, и поготово структуралисти – у првом реду Леви-Строс,
творац структуралне антропологије. Та структурална антропологија заснована је на начелној
међусобној једнакости разних култура од примитивних па до најразвијенијих, што лишава
западноевропску културу било какве надмоћности над “најдивљијим” и “најпримитивнијим”
14
племеном без писмености. Овде треба подсетити да су евроазијци Роман Јакобсон и
15
Николај Трубецки , оснивачи фонологије и најистакнутији представници структуралне
лингвистике, били учитељи Леви-Строса и пренели му умећа структуралне анализе, што он
сам радо признаје. Према томе, може се пропратити интелектуални низ – евроазијство-
структурализм-неоевроазијство. Неоевроазијство у том смислу постаје обнављање широког
опсега идеја, прозрења, интуиција, које су зацртали први евроазијци и у који су органски
ушли исходи научне делатности школа и писаца (већином конзервативног опредељења),
упоредно развијаних током читавог ХХ века.

Поглавље 6. Конзервативизам као пројекат и епистема

Неадекватност раширених представа о конзервативизму

14 Якобсон Р. О. Роль лингвистических показаний в сравнительной мифологии. – VII.

15 Трубецкой Н. С. Наследие Чингисхана. – М., 2000.