Page 42 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Једна од најтипичнијих заблуда у погледу појма “конзервативизам” састоји се у
упрошћеној представи како су конзервативци – они који “желе да сачувају прошлост, оставе
(или учине) све као што је било”. У ствари, у политичком смислу конзервативизам није
очување прошлости, па чак ни обраћање традицији. Конзервативизам је философски прилаз
који на врло особен начин тумачи време. Он не одабире просто неки сектор времена
(прошлост) као приоритет него оперише са посебном представом о времену, која нипошто
није банална и захтева помније претресање.

Философија историје и дијахронизам

У култури Модерне навикли смо да оперишемо са дијахроним прилазом историји, који
је за нас постао нешто се подразумева. Тај прилаз издваја три временске категорије,
распоређене у строгом и неповратном редоследу – прошлост, садашњост (“пролазност”) и
долазеће. Обратите пажњу, “прошлост” – то је оно што је “прошло”. Садашњост је оно што
*
“стоји” . А будућност је оно што предстоји, долази. Сви корени појмова – прошлост,
садашњост, будућност – нису везани за значење битка него за значење кретања (или његовог
тренутка – “стајања”, “заустављања”). Управо у томе и јесте особеност историцизма и
философије историје. Тај модел схватања света кроз кретање, развој уврежио се у западној
култури у Ново доба скупа са концепцијом прогреса. Такво једносмерно време већ садржи у
себи идеју про-греса, то јест, дословно, “кретања напред”.
Управо потпуно и свеопште увођење такве дијахроне парадигме каткад приморава саме
конзервативце да се приликом излагања својих философских и политичких становишта
обраћају прошлости као нормативу. Самим тим конзервативац као да пристаје на линеарно
време, признаје саму чињеницу прогреса, само што о његовој садржини извлачи
алтернативан, негативан закључак. Испада да је конзервативац који тако поступа по
дефиницији назадан, то јест онај који “иде уназад”. А то је погрешно, зато што
конзервативца уопште не занима оно што је прошло, што је у прошлости, поготово како ту
“прошлост” схватају људи Модерне.

Конзервативац и трајно

Заправо, уместо временске дијахроне топике – прошлост, садашњост и будућност –
конзервативци оперишу са сасвим другачијим, синхроним а не дијахроним моделом.
Конзервативац не чува нити брани прошлост већ оно трајно, непроменљиво, оно што у
суштини увек остаје истоветно себи самом. Философ Ален де Беноа, одређујући
конзервативизам, сасвим тачно каже да “корени нису оно што је било некад него оно што
расте увек”, нешто живо.
Чим устврдимо како се конзервативизам не бори за прошлост већ за трајно, за
фундаменталне константе друштва, човека, духа, моћи ћемо да сасвим основано схватимо
поглед конзервативца на сва три временска модалитета – прошлост, садашњост и будућност.
Прошлост није вредна сама по себи него само по томе што у њој има нечега трајног. Због
истог је вредна и садашњост и будућност.
У руској историји постоји читаво мноштво раздобља различитих по садржају и знаку –
и сва су она у прошлости. У прошлост спадају и феудална расцепканост, и монголска
*
освајања, и доба Смутње, и раскол, и Петровске реформе, и бироновштина , и Фебруарска
револуција, и отопљавање у доба Хрушчова, као и перестројка, јељцинизам и штошта друго
што је категорички неприхватљиво и ненормално за доследног руског конзервативца. Када
конзервативац прелистава књигу руске историје, у њој види како златне тако и гнусне

* На руском: настоящее (садашњост), грядущее (долазеће, будућност) (прим. прев.).
* „Бироновштина“ крајње реакционаран режим власти у Русији 30-их година 19. века, током владавине царице
Ане Јовановне, назван по презимену њеног фаворита Ернста Бирона (прим. прев.).