Page 50 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

(грађани), а изван њених граница – “подљуди”, “варвари”, “јеретици”, “иноверци” или чак
бајословна бића: људождери, чудовишта, вампири, разноразни “Гог и Магог” итд. Ту се
племенска подела на своје (људи) и туђине (нељуди) преноси на виши и апстрактнији ступањ
18
– грађане империје (учеснике Васељене) и неграђане (житеље глобалне периферије) .
Тај стадијум уопштавања – ко спада а ко не спада у људе – сасвим можемо сматрати
прелазном етапом између архаичности и савременог Запада. Формално одбацивши Империју
скупа са њеним верским основима, савремена Европа сасвим је сачувала империјализам,
само га преневши на ступањ вредности и интересâ. Прогрес и технички развој одсад се
схватају као европско позвање, у име кога се и спроводи планетарна колонијална стратегија.
Према томе, Ново доба је, формално раскинувши са традиционалним друштвом,
пренело неке основне смернице управо тог традиционалног друштва (архаичну поделу на
пар човек–нечовек по етничкој припадности, модел Роб–Господар, империјалистичко
поистовећивање своје цивилизације са Васељеном а свих осталих са “дивљацима” итд.) на
нове услове живота. Запад као идеја и као планетарна стратегија постао је амбициозан
пројекат новог издања светске превласти – овога пута уздигнуте до статуса
“просветитељства”, “развоја” и “прогреса” читавог човечанства. То је својеврсни
“хуманистички империјализам”.
Важно је то што теза о прогресу није била просто покриће за себичне пљачкашке
интересе људи Запада у њиховој колонијалној експанзији. Вера у универзализам западних
вредности и логику историјског развоја била је сасвим искрена. У том случају поклапали су
се интереси и вредности. То је и давало огромну енергију истраживачима нових предела,
морепловцима, путницима и предузетницима Запада да освајају планету – нису тражили
само ћар него и доносили “дивљацима” просветитељство.
Све то заједно – окрутна пљачка, бестидна експлоатација и нов талас робовласништва
скупа са модернизацијом и технолошким развојем колонијалних територија – и чини основу
Запада као идеје и као светске праксе.

Модернизација: ендогена и егзогена

Овде треба изнети једну важну опаску. Почев од XVI века са територије Западне
Европе почиње да се одвија процес планетарне модернизације, строго се поклапајући са
колонизацијом од стране Запада нових области, где по правилу живе народи који су сачували
начела традиционалног друштва. Али модернизација постепено захвата све: и људе Запада, и
људе не-Запада. Било како било, модернизују се сви. Али суштина тог процеса у разним
случајевима остаје различита.
На самом Западу, у првом реду у Енглеској, Француској, Холандији и поготово у САД,
земљи изграђеној као лабораторијски експеримент Новог доба на тобоже “празној земљи”,
“од нуле”, модернизација има ендогено обележје. Она израста из доследног развоја
културних, социјалних, верских и политичких токова садржаних у самом основу европског
друштва. Не одвија се то свуда истовремено и подједнаком силином – ту очито заостају
народи као што су Немци, Шпанци и Италијани, код којих се модернизација одвија у нешто
успореном ритму у односу на њихове европске суседе са Запада. Али ма како било, Ново
доба за европске народе наступа по њиховом унутрашњем распореду и у складу са
природном логиком њиховог развоја. Модернизација земаља и народа самог Запада одвија се
по унутрашњим законима. Развијана из објективних предуслова и одговарајући вољи и
расположењу већине европског становништва, она је ендогена, то јест има унутрашње
узроке.
Сасвим је друга ствар с оним земљама и народима који се у процес модернизације

18 Још у XVII веку европски и амерички аутори (поготово језуити) питали су се спадају ли Индијанци,
староседеоци Америке, у људски род или су подврста животиња.