Page 51 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

увлаче мимо своје воље, постајући жртва колонизације или будући принуђени да пружају
отпор европској експанзији. Наравно, потчињавајући себи земље и народе или отпремајући у
САД црне робове, људи Запада доприносе процесу модернизације. Заједно са колонијалном
управом они уводе нов начин живота, начела, као и технику, логистику економских токова,
обичаје, установе, друштвено-политичке структуре, правне смернице. Црни робови, поготово
после победе аболициониста-северњака, постају чланови развијенијег друштва (премда
остају људи другог реда) него што су архаична племена Африке, одакле су их трговци
робљем одвезли. Не сме се порицати чињеница модернизације колонија и поробљених
народа. Запад је и у том случају покретач модернизације, али је она врло особена. Можемо је
назвати егзогеном, то јест која се одиграва споља, која је наметнута, донета.
Незападни народи и културе пребивају у условима традиционалног друштва које се
развија у складу са сопственим циклусима и сопственим унутрашњом логиком. Тамо такође
бивају раздобља успона и опадања, верске реформе и унутрашњи раздори, економске
пошасти и техничка открића. Али ти ритмови одговарају другачијим, незападним моделима
развоја, следе другачију логику, усмерени су ка другим циљевима и решавају друге задатке.
Егзогена модернизација – и у томе је њено основно својство – не проистиче из
унутрашњих потреба и природног развоја традиционалног друштва које, да је препуштено
себи самом, највероватније никада би не дошло до оних структура и модела створених на
Западу. Другим речима, таква модернизација је насилна и наметнута споља.
Према томе, синонимски низ модернизација=вестернизација можемо наставити – то је
још и колонизација (увођење спољног управљања). Огромна већина човечанства – изузев
Европљана и непосредних потомака колонизатора Америке – подвргнута је управо тој
насилној, наметнутој, спољној модернизацији. Она се одразила на трауматичности и
унутрашњој противречности већине савремених друштава Азије, Истока, Трећег света. То је
нездрава Модерна, карикирани Запад.

Два типа друштава с егзогеном модернизацијом

Сада се у свим друштвима подвргнутим егзогеној модернизацији могу издвојити две
велике класе:
• она која је сачувала политичко-економску самосталност (или ју је извојевала током
антиколонијалне борбе);
• она која ју је изгубила.
Ако размотримо други случај, имамо посла са чистом колонијом која је потпуно
изгубила своју самосталност и има везе са вредностима Новог доба колико и Индијанци из
северноамеричких резервата. Таква друштва могу бити архаична (попут неких афричких,
јужноамеричких или тихоокеанских племена), али се делимично пресецати са
високотехнолошким и сасвим модернизованим структурама које су колонизатори на истом
простору развили. Овде готово да нема смисаоног укрштања између староседелаца и
модернизатора: статус месних друштава слабо се разликује од статуса житеља зоолошког
врта или у најбољем случају заштићене зоне насељене угроженим врстама (унетим у
“Црвену књигу”). У таквим приликама модернизација не дотиче месно становништво, које је
и даље не примећује, суочавајући се само са техничким ограничењима – у виду бодљикаве
жице или челичних решетака крлетке.
У случају када имамо посла са друштвом које је принудно превалило одређени део на
путу вестернизације и егзогене модернизације, али је то учинило као одговор на претњу
колонизације од стране Европе (Запада) и успело да сачува независност, процес
модернизације (=вестернизације) стиче сложеније обележје. То можемо назвати
“одбрамбеном модернизацијом”.
Овде у средиште пажње доспева равнотежа између вредности својствених
традиционалном друштву, које треба задржати ради очувања самосвојности, и оних
позајмљених модела и система, које треба увозити са Запада ради стварања претпоставки и