Page 40 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

историје појавити с наличја Дазајна, из магловитог “оностраног” простора и претворити
постмодернистичку игру у неигру. Спектакл (“друштво спектакла” Гија Дебора) завршиће се
нечим врло непријатним за гледаоце и глумце. Својевремено је по истој логици деловала
скупина надреалиста-дадаиста Артур Краван, Жак Риго, Жилијен Торма и Жак Ваш, који су
опевали самоубиство. Али критичари су то сматрали испразним разметањем. У једном
тренутку они су јавно извршили самоубиство, доказавши да су уметност и надреализам за
њих толико озбиљна ствар да за њу дају живот. Ту се можемо сетити Кирилова из “Злих
духова” Достојевског, за кога је самоубиство постало израз потпуне слободе која је започела
после “смрти Бога”.
У Русији су се недавно одиграли ништа мање страшни догађаји. На пример, “Норд-
Ост”. Мастан неуредан комичар Саша Цекало режира представу којој присуствује отмена
московска публика. Ту се појављују чеченски терористи, и људи испрва мисле да је то део
представе. Тек потом ужаснуто схватају да нешто није у реду с оним што се на позорници
збива и даље почиње кошмарна, стварна трагедија.
Нешто слично замишљају конзервативни револуционари: нека лакрдијање постмодерне
иде својим током, премда ће подлокати одређене парадигме, его, суперего, логос, нека дођу
до изражаја ризом, шизоидне масе и поцепана свест, нека ништа увуче у себе сву садржину
света, управо тада ће се отворити тајна врата да древни, вечни, онтолошки архетипи избију
на површину и на страшан начин сврше с игром.

Левичарски конзервативизам (социјални конзервативизам)

Постоји још један правац – такозвани левичарски конзервативизам или социјални
конзервативизам. Типичан представник социјалног конзервативизма је Жорж Сорел (вид.
његов рад “Размишљања о насиљу” 13 ). Он је био левичар, али је у одређеном тренутку
показао да се левица и десница (монархисте и комунисте) боре против заједничког
непријатеља – буржоазије.
Левичарски конзервативизам близак је руском национал-бољшевизму Николаја
Устрјалова, који је под чисто левом марксистичком идеологијом пронашао руске националне
митове. То је још разумљивије изнето у Штрасеровом левом националсоцијализму и у
Никишовом немачком национал-бољшевизму. Такав левичарски конзервативизам може се
убројати у породицу Конзервативне Револуције, а може се издвојити у посебан правац.
Занимљиво је да је странка “Јединствена Русија” прихватила социјални
конзервативизам као саставницу своје идеологије. Тај правац сада развија Андреј Исајев. На
другом полу у “Јединственој Русији” налази се Плигинов либерал-конзервативизам.

Евроазијство као епистема

Евроазијство је и политичка философија, и епистема. Оно спада у класу
конзервативних идеологија и има црте како фундаменталног конзервативизма
(традиционализма) тако и Конзервативне Револуције (укључујући социјални
конзервативизам левичарских евроазијаца). Једино што је у конзервативизму за евроазијце
неприхватљиво – то је либерал-конзервативизам.
Евроазијство, свесно претензија западног логоса на универзалност, одбија да призна ту
универзалност као неминовност. У томе је особеност евроазијства. Оно Западну културу
сматра локалним и привременим феноменом, и заговара умноженост култура и цивилизација
које сапостоје у разним тренуцима циклуса. Модерна је за евроазијце појава својствена само
Западу, док друге културе треба да раскринкају те претензије на универзалност западне
цивилизације и изграде своја друштва на унутрашњим вредностима. Никакав јединствени

13 Сорель Жорж “Размышления о насилии”. – М.: 1906.