Page 38 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

капитализма. У епохи Постмодерне – он на дивовским билбордима рекламира мобилну везу.
Ето у ком виду комунизам може да се врати – као симулакрум. Смисао тог рекламног геста је
у постмодернистичком исмевању претензија комунизма на алтернативни логос у оквиру
модерне.
Па ипак је либералном конзервативизму такво подсмевање по правилу страно и он није
склон шали ни са “црвенима”, ни са “смеђима”. Разлог је у томе што се либерални
конзервативизам прибојава релативизовања логоса у постмодерни, будући да није уверен
како је непријатељ докраја уништен. Привиђа му се да се оборени леш још увек мрда, и стога
не саветује да му се приближавају, ругају, поигравају.

Конзервативна Револуција

Постоји још и трећи конзервативизам. Он је са философског становишта
најзанимљивији. То је породица конзервативних идеологија, које се уобичајено зову
Конзервативна Револуција (КР). То сазвежђе идеологија и политичких философија
дијалектички разматра проблем саодноса конзервативизма и модерне.
Један од теоретичара Конзервативне Револуције био је Артур Мелер ван ден Брук, чија
12
књига је недавно преведена на руски језик . Том правцу припадали су мислиоци као што су
Мартин Хајдегер, браћа Ернст и Фридрих Јунгер, Карл Шмит, Освалд Шпенглер, Вернер
Зомбарт, Отмар Шпан, Фридрих Хилшер, Ернст Никиш и читава плејада углавном немачких
писаца које понекад зову “дисидентима националсоцијализма”, зато што је већина њих у
неким етапама подржала националсоцијализм, али су се убрзо обрели у унутрашњој
емиграцији, неки чак и у затвору. Многи од њих учествовали су у антифашистичкој илегали,
помагали Јеврејима да се спасу. Посебно је Фридрих Хилшер, највећи конзервативни
револуционар и присталица немачког националног препорода, помагао познатом јеврејском
философу Мартину Буберу да се скрива од нациста.

Конзервативци морају стати на чело револуције

Општа парадигма конзервативно-револуционарног светоназора може се описати на
следећи начин. У свету постоји објективан процес деградације. То није просто стремљење
“злих сила” да пакосте, то су силе судбине, силе коби које воде човечанство путем
изрођавања. Врхунац изрођавања са становишта конзервативних револуционара представља
модерна. Засад се све поклапа са традиционалистима. Али за разлику од них, конзервативни
револуционари почињу да се питају: а зашто је тако испало да се вера у Бога који је створио
свет, у Божју промисао, у сакрално, у мит, у одређеном тренутку претвара у сопствену
супротност, зашто она слаби и зашто побеђују непријатељи Бога? А даље се у њима јавља
сумња: можда је оно изванредно златно доба, које фундаментални конзервативци бране, већ
носило у себи некакав ген даљег изобличавања? Можда није баш све било тако добро и у
религији? Можда су они верски, сакрални, свети облици традиционалног друштва, које још
можемо разазнати пре наступања модерне, већ у себи самима носили одређени елемент
труљења? И онда конзервативни револуционари говоре конзервативним фундаменталистима:
“Ви предлажете повратак у стање када су се у човеку испољили тек први симптоми болести,
када само што је започело прво кашљуцање, а данас је тај човек већ на самрти, а ви
констатујете како му је пре било добро. Ви поредите човека који кашље и човека који умире,
док ми хоћемо да докучимо одакле је стигла зараза, зашто је почео да кашље? И чињеница да
он, кашљући, не умире него иде на посао, не убеђује нас да је здрав и читав. Мора да се тај
вирус и раније негде гнездио...”. “Ми верујемо – настављају конзервативни револуционари –
да је у самом извору, у самом Божанству, у самом Праузроку садржана намера да се та

12 Мюллер ван ден Брук А. Миф о вечной империи и Третий рейх. – М.: Вече, 2009.