Page 12 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

међу њима и национал-бољшевик Харо Шулце-Бојзен – постала је језгро “Црвене капеле”. А
њега самог су, готово сасвим ослепелог, 1945. године из концлогора ослободиле совјетске
јединице. Победу, за коју је дао свој живот, он физички није видео, али је све до смрти остао
уверен у то да се треба супротстављати злој коби људске историје, па макар проистицала из
њених дубинских замајаца.
Данас се исто то може рећи за либерализам као идеологију која је победила на Западу и
шири свој утицај – мноштвом старих и нових начина – на читав свет, с ослонцем на моћ
хиперсиле број 1 – САД. Поново се чини да је та моћ неминовна, нимало случајна, следи
темељне кобне закономерности и узалудно је расправљати с том силом. Али опет, као и у
случају Ернста Никиша, има људи спремних да изговоре исту формулу, само овога пута
применљиво не на појединачну земљу већ на читаво човечанство: “Либерализам је зла коб
људске цивилизације”. Борба са њим, сучељавање са њим, оповргавање његових отровних
догми представља морални императив свих честитих људи планете. По сваку цену морамо да
образложено и подробно, изнова и изнова понављамо ту истину чак и онда када се то чини
узалудним, неумесним, политички некоректним, а понекад и опасним.

Либерализам као сажетак западне цивилизације и његова одредница

Како би се адекватно схватила суштина либерализма, треба увидети да он није
случајан, да се његова појава у историји политичких и економских идеологија заснива на
темељним процесима који се одвијају у читавој западној цивилизацији. Либерализам није
просто део историје те цивилизације већ њен најчистији и најистанчанији израз, њен исход.
Ова начелна опаска од нас захтева строжију одредницу либерализма.
Либерализам је политичка економска философија и идеологија која оличава главне
силнице Новог доба, епохе Модерне:
– схватање људске индивидуе као мере ствари;
– убеђеност у светост приватне својине;
– потврђивање једнаких могућности као моралног закона друштва;
– увереност у “уговорни” основ свих друштвено-политичких установа, укључујући
државу;
– укидање свих државних, верских и сталешких ауторитета који претендују на
“општеобавезну истину”;
– поделу власти и стварање друштвених система контроле над свим установама власти;
– стварање “грађанског друштва” без сталежа, нација и религија уместо
традиционалних држава;
– првенство тржишних односа над свим осталим облицима политике (теза “економија –
то је судбина”);
– убеђеност у то да историјски пут западних народа и земаља представља универзални
модел развоја и прогреса за читав свет, који се обавезно мора узети за мерило и узор.
Управо на тим начелима заснован је историјски либерализам који су развијали
философи Лок, Мил, Кант, потом Џереми Бентам, Бенжамен Констан, па све до
неолибералне школе ХХ века Фридриха фон Хајека и Карла Попера. Локов следбеник Адам
Смит је на основу идеја свог учитеља, примењених на анализу привредне делатности,
утемељио политичку економију која је постала политичка и економска “Библија” епохе
Модерне.

“Слобода од”

Сва начела философије либерализма и сам тај назив засновани су на тези “слободе” –
“liberty”. При том сами философи-либерали (поготово Џон Стјуарт Мил) истичу да “слобода”
коју заговарају представља строго негативан појам. Штавише, они раздвајају слободу од
(нечега) и слободу за (нешто), предлажући да се за њих користе две различите енглеске речи