Page 10 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

битка (Dasein) и битка по себи (Sein). До тог поремећаја долази већ у Хераклитовом учењу о
физису и логосу, даље се очигледно види код Парменида да би најзад достигао врхунац код
Платона, који је поставио идеје између човека и бића и одредио истину као усклађеност
(референцијална теорија сазнања). Отуд се рађа отуђивање, што постепено доводи до појаве
“рачунџијског разума”, а затим и до развоја технике. Мало-помало човек губи чист битак из
вида и креће путем нихилизма. Суштина технике (засноване на техничком односу према
свету) изражава тај стално нагомилаван нихилизам. У Ново доба та тенденција достиже свој
врхунац – технички развој (Gestell) коначно истискује битак и доводи на престо “ништа”.
Хајдегер је љуто мрзео либерализам, сматрајући га изразом “рачунџијског начела” које лежи
у основу “западног нихилизма”.
Постмодерна, до које Хајдегер није доживео, и јесте у сваком смислу коначан заборав
битка, “поноћ”, где ништа (нихилизам) почиње да избија из свих пукотина. Али његова
философија није била безнадно песимистична. Сматрао је да сâмо ништа представља наличје
најчистијег битка, који – на тај парадоксалан начин! – подсећа човечанство на себе. И ако се
правилно одгонетне логика одвијања битка, мислеће човечанство може да се спаси, и то
муњевито, истог трена када ризик постане максималан. “Тамо где је највећи ризик, тамо је
7
спас” – Хајдегер наводи Хелдерлинове стихове .
Тај изненадан повратак битка Хајдегер назива посебним термином Ereignis, “догађај”.
Он се дешава тачно усред светске поноћи, у најцрњој тачки историје. Сам Хајдегер стално се
двоумио да ли је та тачка достигнута или “још увек не”. Вечно “још увек не”…
За Четврту политичку теорију може се испоставити да Хајдегерова философија буде
она главна осовина на коју ће бити нанизано све остало – од преиспитивања Друге и Треће
политичке теорије до повратка теологије и митологије.
Према томе, у средишту Четврте политичке теорије, као њено магнетско средиште,
смештен је вектор приближавања Ereignis (“догађају”) у коме ће се остварити победоносан
повратак битка управо у оном тренутку када човечанство коначно и бесповратно заборави на
њега, и то тако да испари и последњи траг.

Четврта политичка теорија и Русија

Данас многи интуитивно наслућују да у “врлом новом свету” светског глобализма,
Постмодерне и Постлиберализма за Русију нема места. Не само да ће светска држава и
светска влада постепено укинути све националне државе уопште, ствар је још и у томе што
читава руска историја представља дијалектички спор са Западом и западном културом, борбу
за одбрану своје (каткад само интуитивно схваћене), руске истине, своје месијанске идеје,
своје верзије “краја историје”, ма како то било изражено – кроз московско православље,
световну империју Петра I или светску комунистичку револуцију. Најбољи руски умови
јасно су видели да се Запад креће ка провалији, и данас, гледајући на то куда је свет довела
неолиберална економија и култура Постмодерне, сасвим се можемо уверити да је она
интуиција, која је читаве нараштаје Руса постицала на трагање за алтернативом, била сасвим
основана.
Данашња светска економска криза представља само почетак. Оно најгоре тек следи.
Инерција постлибералних токова је таква да је промена курса немогућа – “ослобођена
техника” (Освалд Шпенглер) тражиће за спасавање Запада све делотворнија, али чисто
техничка, технолошка средства. То је нова етапа офанзиве Gestell, ширење нихилистичке
мрље светског тржишта на читав простор планете. Идући од кризе до кризе, од мехура до
мехура (хиљаде Американаца излазе у дане кризе на демонстрације са паролом “Дајте нам
нови мехур!” – куд ћете отвореније), глобалистичка економија и структуре

7 Хайдеггер, М. Разговор на проселочной дороге: Избранные статьи позднего периода творчества. – М.:
Высшая школа, 1991.