Page 17 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Одсад либерализам мора да продире у дубину свих друштава и земаља без изузетка и сваки
отпор биће, по замисли неоконзервативаца, сломљен – тако се десило у Србији, Ираку или
Авганистану.
Критичари таквог прилаза у самим САД – на пример класични конзервативац Патрик
Бјукенен – тврде: “Америка је стекла читав свет, али је изгубила саму себе”. Уосталом,
неоконзервативце то не зауставља, будући да САД схватају не само као националну државу
него и као авангарду либералне идеологије. И није случајно то што су амерички
неоконзервативци изашли, ма колико то било парадоксално, из троцкизма. Као што су
троцкисте инсистирале на светској комунистичкој револуцији, немилосрдно критикујући
стаљинизам и идеју изградње социјализма у једној земљи, савремени неоконзервативци
позивају на светску либералну револуцију, одлучно одбијајући позиве “изолациониста” да се
ограниче само на САД и њихове историјске савезнике. Управо су неоконзервативци, који
задају тон савременој америчкој политици, најдубље свесни идеолошког смисла судбине
политичких учења у освит XXI века. Неоконзервативни кругови САД најадекватније су
свесни смисла промена које се одигравају у светским размерама. За њих “идеологија” остаје
најважнији предмет пажње, премда се данас претвара у “меку идеологију”, или “soft power”
(меку моћ).

Либерализам и Постмодерна

Прелазећи из формалног сучељавања с алтернативним идеологијама у нову фазу
самоувођења у светским размерама, либерална идеологија мења свој статус. У епохи
Модерне либерализам је увек сапостојао с нелиберализмом, што значи да је био предмет
избора. Као у савременим рачунарским технологијама, где се теоретски може одабрати
рачунар с оперативним системом Microsoft, MacOS или Linux. Победивши своје такмаце,
либерализам је стекао монопол на идеолошко мишљење, постао једина идеологија, не
допуштајући поред себе никакву другу. Може се рећи да је са ступња програма прешао на
ступањ оперативног система који је постао нешто што се подразумева. Обратите пажњу, када
у продавници бирамо рачунар, најчешће не појашњавамо: “Дајте ми рачунар са софтвером
фирме Microsoft”. Једноставно кажемо: “Дајте ми рачунар”. И прећутно нам га продају с
оперативним системом фирме Microsoft. Тако је и са либерализмом: он се у нас уводи сам по
себи, као нешто општеприхваћено, што је наизглед апсурдно и бесмислено оспоравати.
Садржај либерализма се мења, прелазећи са ступња исказа на ступањ језика.
Либерализам није више строго узевши либерализам већ постаје подразумевање, прећутна
сагласност, консензус. То одговара преласку из епохе Модерне у Постмодерну. У
Постмодерни либерализам, задржавајући и чак повећавајући свој утицај, све ређе иступа као
разборита и слободно прихваћена политичка философија, већ постаје нешто несвесно,
подразумевано, нагонско. Такав нагонски либерализам, који претендује на претварање у
“матрицу” садашњице које већина није свесна, постепено стиче гротескне црте. Из
класичних начела либерализма који је постао подсвест (“светска резервна подсвест” по
аналогији са доларом – “светском резервном валутом”) рађају се гротескне представе
постмодернистичке културе. То је већ својеврсни постлиберализам који проистиче из
потпуне победе класичног либерализма, али га скреће на екстремне закључке.
Тако настаје панорама постлибералне гротеске:
• мера ствари није више индивидуа него постиндивидуа, “дивидуа”, случајно игровно
подругљиво спајање делова човека (његових органа, његових клонова, његових симулакрума
– све до киборга и мутаната);
• приватна својина се обоготворује, “трансцендентализује” и претвара из онога што
човек поседује у оно што поседује самог човека;
• једнакост могућности претвара се у једнакост сазерцања могућности (“друштво
спектакла” – Ги Дебор);
• вера у уговорно обележје свих политичких и социјалних установа прераста у