Page 11 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

постиндустријског друштва чине ноћ човечанства све црњом и црњом, толико црном да
постепено заборављамо да је то ноћ. “Шта је то светлост?” – питају се људи који је никада
нису видели.
Јасно је да Русија треба да иде другим путем. Својим. Али управо ту искрсава питање.
Избећи логику Постмодерне у “појединачно узетој земљи” није тако једноставно. Совјетски
модел се урушио. После тога се идеолошка ситуација променила неповратно, као и
стратешка равнотежа снага. Да би Русија узмогла да се спаси сама и спаси друге, недовољно
је смислити неко техничко средство или варку. Светска историја има своју логику. И “крај
идеологија” није случајан поремећај већ почетак нове етапе. По свој прилици последње.
У таквој ситуацији будућност Русије непосредно зависи од наших напора за
сачињавање Четврте политичке теорије. Нећемо далеко отићи ако локално пребирамо
варијанте које нам глобализација пружа у режиму тек површне исправке статуса кво, само
ћемо отегнути време. Изазов Постмодерне крајње је озбиљан: укорењен је у логици заборава
битка, у одступању човечанства од својих бивствених (онтолошких) и духовних (теолошких)
изворишта. Немогуће је на њега одговорити иновацијама по систему “лако ћемо” или
пиаровским сурогатима. Према томе, за решавање насушних проблема – глобалне економске
кризе, супротстављања једнополарном свету, очувања и јачања суверенитета итд., потребно
је обратити се философским основима историје, начинити метафизички напор.
Тешко је рећи како ће се одвијати ток сачињавања те теорије. Јасно је само једно: то не
може бити индивидуално дело нити занимање ограниченог круга лица. Напори морају бити
саборни, колективни. И у том питању јако нам могу помоћи представници других култура и
народа (како Европе тако и Азије) који су подједнако снажно свесни есхатолошкое напетости
садашњег тренутка и исто тако очајнички траже излаз из светског безизлаза.
Међутим, унапред можемо тврдити да ће Четврта политичка теорија, заснована на
одбацивању садашњег статуса кво у његовој практичкој и теоретској димензији, у руском
издању бити оријентисана на “руски Ereignis”. На онај “догађај”, једини и непоновљив, за
који су живела и који су чекала многа поколења Руса, од изворишта нашег народа до
садашњег наступања последњих времена.

Други део. Крај класичних идеологија и њихове метафорфозе

Поглавље 2. Либерализам и његове метаморфозе

Das Liberalismus ein weltliches Verhaengnis

Немачки национал-бољшевик Ернст Никиш, чије идеје су биле врло блиске како
руским национал-бољшевицима (Устрјалов) тако и евроазијцима, написао је 1932. године
књигу под речитим насловом “Хитлер је зла коб за Немачку” (“Hitler – ein deutsches
Verhaengnis”). Књига је остала готово незапажена, али га је неколико година касније одвела
правац у концлогор. Показало се да је сасвим у праву – испало је да је Хитлер заправо био
кобна појава за Немачку. Кобна, значи нимало случајна, заснована, укорењена у току ствари,
скопчана с логиком судбине, али оличавајући њен мрачни аспекат. И у тој књизи, и у другим
својим радовима Никиш је понављао: “У људском друштву нема кобности својствене
природи – кобности смене годишњих доба, природних непогода. Људско достојанство
састоји се у томе да човек увек може рећи не. Увек се може побунити. Увек може устати на
борбу чак и с оним што се чини неминовним, апсолутним, непобедивим. Чак и ако губи, он
даје пример другима. И други долазе на његово место. И такође говоре 'не'. Стога се
најкобније и најсудбоносније појаве могу победити снагом духа”.
Никиш се борио са нацизмом и нацистима, пре и тачније од других прорекавши чиме
ће њихова крвава владавина бити бременита за Немачку, за човечанство. Није се предао,
изазвао је “злу коб”, није одустао. И најважније: са шачицом својих истомишљеника-
антинациста пружао је отпор наизглед непобедивој сили. Скупина Никишових следбеника –