Page 7 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

у новом стању. Начелна новина тог стања састоји се у томе да је само либерализам од свих
трију великих политичких идеологија одбранио право на наслеђе духа Модерне и стекао
право да обликује “крај историје” на основу својих предуслова.
Крај историје могао би теоретски да буде и другачији: “планетарни рајх” (у случају
победе нациста), “светски комунизам” (ако би испало да су у праву комунисте). Међутим,
“крај историје” испао је управо либералан (што је међу првима наслутио философ
6
5
Александар Кожев , а затим је његове идеје поновио Френсис Фукујама ). Али ако је тако,
онда свако позивање на Модерну и њене предуслове, на шта су у овој или оној мери
позивали представници Друге (у већој мери) и Треће политичке теорије, губе своју
релевантност. Битку за Модерну они су изгубили (добили су је либерали). Стога тема
Модерне (уосталом, као и модернизације) може бити скинута са дневног реда. Почиње битка
за Постмодерну.
И управо ту се Четвртој политичкој теорији отварају нови видици. Она Постмодерна
која се данас спроводи у пракси (постлиберална Постмодерна) сама поништава строгу
логику Модерне – етапе приближавања циљу после његовог постизања губе свој значај.
Притисак идеолошког корпуса постаје блажи. Диктатуру идеја замењује диктатура ствари,
приступних лозинки (login-password), бар-кодова. У ткиву постмодернистичке стварности
настају нове рупе.
Попут својевремено Треће политичке теорије, и Друга политичка теорија (схваћена као
есхатолошка верзија традиционализма) покушавала је да “потпуно потчини Модерну” у
својој борби са либерализмом (Првом политичком теоријом); сада има изгледа да нешто
слично изведе са Постмодерном, користећи управо те “нове рупе”.
Против праволинијских идеолошких алтернатива либерализам је развио средства која
беспрекорно делују, на чему је и заснована његова победа. Али управо она и носи у себи
највећи ризик за либерализам. Треба само израчунати те нове тачке опасности за светски
глобални систем, прокљувити приступне лозинке, па да се упадне у систем. Макар да се
покуша. Догађаји 9. септембра у Њујорку показују да је то и технолошки могуће. Мрежно
друштво може понешто дати и његовим убеђеним противницима. У сваком случају потребно
је, у првом реду, схватити Постмодерну и нове прилике подједнако дубоко као што је и
Маркс схватио структуру индустријског капитализма.
У Постмодерни, у уништењу програма Просветитељства и почетку друштва
симулакрума Четврта политичка теорија мора црпсти своје “црно надахнуће”, схватајући то
као подстицај за борбу а не као кобну датост. Из тога се могу извући неки практични
закључци у погледу структуре Четврте политичке теорије.

Преиспитивање прошлости и они који су изгубили

Док су Друга и Трећа политичка теорија неприхватљиве као полазишта за сучељавање
са либерализмом, поготово у ономе како су саме себе схватале, на шта су позивале и како су
дејствовале, ништа нас не спречава да саму чињеницу да су изгубиле сматрамо нечим
позитивним. Чим је логика историје Новог доба довела до Постмодерне, значи да је она и
чинила тајну суштину Новог доба, разоткривену тек на његовом крају.
Друга и Трећа политичка теорија схватале су себе као претенденте на израз духа
Модерне. И те претензије неславно су пропале. Све оно што је у ранијим идеологијама
везано за те неостварене намере творце Четврте политичке теорије најмање занима.
Међутим, саму чињеницу да су изгубиле пре треба приписати њиховој вредности него мани.

5 Кожев, А. В. Введение в чтение Гегеля: Лекции по Феноменологии духа, читавшиеся с 1933 по 1939 г. в
Высшей практической школе. – СПб.: Наука, 2003.

6 Фукуяма Ф. Конец истории и последний человек, М., Издательство АСТ, 2004.