Page 13 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

– “liberty” и “freedom”. “Liberty” подразумева слободу од нечега, управо одатле потиче назив
“либерализам”. За такву слободу се и боре либерали, управо на њој инсистирају. А што се
тиче “слободе за”, то јест смисла и циља слободе, ту либерали занеме, сматрајући како свака
индивидуа сама може да нађе примену за слободу – или да уопште не тражи за њу никакву
примену. То је питање личног избора о коме не расправља и које не представља политичку
или идеолошку вредност.
Напротив, “слобода од” описана је подробно и има догматско обележје. Либерали
предлажу ослобођење од:
– државе и њене контроле над економијом, политиком, грађанским друштвом;
– цркве с њеним догмама;
– сталешких система;
– сваког облика заједничког привређивања;
– сваког покушаја да ове или оне државне или друштвне установе врше прерасподелу
резултата материјалног или нематеријалног рада (формула либералног философа Филипа
Немоа, Хајековог следбеника: “Социјална правда дубоко је аморална”);
– етничке припадности;
– било какве колективне самосвојности.
Може се помислити да имамо посла с неком верзијом анархизма, али то није сасвим
тако. Анархисти, у најмању руку они попут Прудона, сматрају да алтернативу држави
представља слободан заједнички рад са потпуном колективизацијом његових производа и
одлучно се противе приватној својини, док либерали, напротив, у тржишту и светости
приватне својине виде јемство остваривања њиховог оптималног друштвено-економског
модела. Сем тога, теоретски сматрајући да држава пре или касније мора одумрети,
уступивши место светском тржишту и светском грађанском друштву, либерали из
прагматичних побуда подржавају државу – ако је буржоаско-демократска, ако доприноси
развоју тржишта, јемчи “грађанском друштву” безбедност и заштиту од насртљивих суседа, а
такође спречава “рат свих против свих” (Томас Хобс).
У осталом пак либерали иду прилично далеко, одбацујући готово све традиционалне
друштвено-политичке установе – све до породице или полне припадности. У крајњим
случајевима либерали заговарају не само слободу абортуса него и слободу од полне
припадности (подржавајући права хомосексуалаца, транссексуалаца итд.). Породицу и друге
облике социјалности они сматрају чисто уговорним појавама које су, као и остала
“предузећа”, условљене правним споразумима.
У целини пак либерализам инсистира не само на “слободи од” Традиције, сакралности
(кад је реч о претходним облицима традиционалног друштва), него и на “слободи од”
подруштвљавања и прерасподеле, на којима инсистирају леве – социјалистичке и
комунистичке – политичке идеологије (кад је реч о политичким облицима који су савремени
либерализму или чак претендују на то да га замене).

Либерализам и нација

Либерализам се зачео у Западној Европи и Америци у епохи буржоаских револуција и
јачао сразмерно постепеном слабљењу западних политичких, верских и социјалних установа
претходних империјско-феудалних раздобља – монархије, цркве, сталежа. У првим етапама
либерализам је био повезан с идејом стварања савремених нација, када су под “нацијом” у
Европи почели да подразумевају на уговорној основи створене једнообразне политичке
творевине, супротстављене старијим империјским и феудалним облицима. “Нација” је
схватана као свеукупност грађана државе у којој се остварује додир индивидуа које је
насељавају, обједињених заједничком територијом боравка и заједничким економским
ступњем развоја привреде. Ни етнички, ни верски, ни сталешки чинилац нису имали значај.
Таква “држава-нација” (Etat-Nation) није имала ни заједничке историјске циљеве, ни
одређено позвање. Чинила је својеврсну “корпорацију” или предузеће које се ствара