Page 9 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

нико и ништа неће изгледати “исувише архаично”, чак ни људи Традиције који се оглушују о
императиве Новог доба. Тачност те тврдње доказују не само озбиљни успеси исламског
фундаментализма него и препород утицаја крајње архаичних протестантских секти
(диспенсационалисти, мормони итд.) на политику САД (Буш је започео рат у Ираку зато што
је, по његовим речима, “Бог ми је рекао да ударим на Ирак!” – сасвим у духу његових
протестантских ментора-методиста).
Дакле, Четврта политичка теорија може мирне душе да се обраћа ономе што је
претходило садашњици и одатле црпе свое надахнуће. Признавање “смрти Бога” престаје да
буде “обавезни императив” за оне који би да остану на таласу актуелности. Људи
Постмодерне већ су се толико помирили са тим догађајем да више не могу да схвате: “Ко је
то, рекосте, умро?”. Међутим, према творцима Четврте политичке теорије исто тако се може
заборавити на сам тај “догађај”: “Ми верујемо у Бога, али игноришемо оне који поучавају о
Његовој смрти, као што игноришемо речи безумника”.
Тако се враћа теологија. И постаје најважнији елемент Четврте политичке теорије. А
када се она враћа, Постмодерна (глобализација, Постлиберализам, постиндустријско
друштво) лако се препознаје као “царство антихриста” (или његових аналога у другим
религијама – “даџал” код муслимана, “ерев рав” код Јудејаца, “кали-југа” код Индуса итд.). И
сада то није просто метафора која мобилише масе, то је верска чињеница, чињеница
Апокалипсе.

Мит и архаичност у Четвртој политичкој теорији

Кад већ за Четврту политичку теорију атеизам Новог доба престаје да буде нешто
обавезно, онда ни теологија монотеистичких религија, која је својевремено истиснула друге
сакралне културе, такође неће бити истина у последњој инстанци (тачније: може бити, а
може и не бити). Теоретски пак ништа не ограничава дубину обраћања древним архаичним
вредностима које, исправно препознате и појмљене, сасвим могу да заузму одређено место у
новој идеолошкој конструкцији. Ослобађајући се потребе за прилагођавањем теологије
рационализму Модерне, носиоци Четврте политичке теорије могу да сасвим занемаре оне
богословске и догматске елементе који су у монотеистичким друштвима (посебно у касним
етапама) били захваћени рационализмом, што је, уосталом, и довело до појаве на
рушевинама хришћанске културе Европе испрва деизма, а потом атеизма и материјализма
током етапног одвијања програма Новог доба.
На штит се поново могу ставити не само врховни надразумски символи вере него и она
ирационална обележја култова, обреда и легенди која су збуњивала богослове у ранијим
етапама. Ако одбацујемо прогрес као идеју својствену епохи Модерне (а она се, како видимо,
завршила), онда све оно древно стиче за нас вредност и убедљивост већ самим тим што је
древно. Чим је древно – значи да је добро. И што је древније, тим боље.
Најдревнија творевина је рај. Носиоци Четврте политичке теорије треба да теже
његовом поновном стицању у будућности.

Хајдегер и „догађај“

И најзад, може се назначити и сама дубока – онтолошка! – основа Четврте политичке
теорије. Овде се не треба обраћати теологијама и митологијама већ дубинском философском
искуству мислиоца који је начинио јединствени покушај изградње темељне онтологије –
најуопштенијег, најпарадоксаланијег, најдубљег и најпроницљивијег учења о битку. Ради се
о Мартину Хајдегеру.
Хајдегерова концепција укратко је следећа. У освит философске мисли људи (тачније
Европљани, још тачније Грци) стављају питање битка у средиште своје пажње. Но,
тематизујући га, ризикују да се изгубе у танчинама изузетно сложеног односа између битка и
мишљења, између чистог битка (Seyn) и његовог изражавања у бићу (Seiende), између ту-