Page 8 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Самим тим што су изгубиле, доказале су да не припадају духу Модерне који је, са своје
стране, довео до постлибералне матрице. И управо у томе су њихови плусеви. Штавише, то
значи да су представници Друге и Треће политичке теорије – свесно или несвесно – стајали
на страни Традиције, премда из тога нису извлачили потребне закључке или је уопште нису
признавали.
Другу и Трећу политичку теорију потребно је преиспитати, издвојивши у њима оно што
треба одбацити, и оно што има у себи вредност. Као целовите идеологије, које инсистирају
на своме буквално, сасвим су неприкладне – и теоретски и практично, али можда се за неке
маргиналне елементе, који су по правилу неостварени и остали на периферији или у сенци
(сетимо се опет “метафизике смећа”), неочекивано испостави да су изузетно вредни и богати
смислом и интуицијама.
У сваком случају, Другу и Трећу политичку теорију треба преиспитати у новом кључу,
са нових становишта и тек пошто се ускрати поверење оним идеолошким конструкцијама на
којима се држала њихова “ортодоксија”. Њихова ортодоксија – то је оно најнезанимљивије и
најбескорисније у њима. Кудикамо продуктивније било би њихово унакрсно читање: “Маркс
кроз позитивни поглед здесна” или “Евола кроз позитивни поглед слева”. Али такав
узбудљив “национал-бољшевички” подухват (у духу Николаја Устрјалова или Ернста
Никиша) сам по себи је недовољан, зато што нас механичко сабирање Друге политичке
теорије и Треће политичке теорије само по себи никуда неће одвести. Једино ретроспективно
можемо да оцртамо ону њима заједничку област која је била сасвим опречна либерализму.
Тај методолошки корак користан је као загревање пред пуновредно сачињавање Четврте
политичке теорије.
Истински важно и пресудно читање Друге и Треће политичке теорије могуће је само на
основу већ изграђене Четврте политичке теорије, где као главни – премда радикално
одбациван као вредност! – објекат иступају Постмодерна и њени услови: глобални свет,
gouvernance (“мало управљање”), тржишно друштво, универзализам људских права, “реална
превласт капитала” итд.

Повратак Традиције и теологије

Традиција (религија, хијерархија, породица) и њене вредности срушене су у освит
Модерне. Заправо су све три политичке теорије замишљане као вештачке идеолошке
конструкције људи који (различито) поимају “смрт Бога” (Фридрих Ниче), “скидање
чаролије са света” (Макс Вебер), “крај сакралног”. У томе се састојао живац Новог доба: на
место Бога долазио је човек; на место религије – философија и наука; на место Откривења –
рационалне, вољне и технолошке конструкције.
Али док се у Постмодерни Модерна исцрпљује, у исти мах се завршава и раздобље
отвореног “богоборства”. Људи Постмодерне нису ненаклоњени већ равнодушни према
религији. Штавише, одређени аспекти религије, који се по правилу тичу подручја пакла
(“бесовска текстура” философа-постмодерниста), прилично су привлачни. У сваком случају,
завршена је епоха прогањања Традиције, премда ће то, држећи се саме логике
Постлиберализма, највероватније довести до стварања нове светске псеудорелигије
засноване на одломцима неповезаних синкретичких култова, необузданом хаотичном
екуменизму и “толерантности”. И премда је такав обрт догађаја у нечему још страшнији од
отвореног и једноставног атеизма и догматског материјализма, слабљење прогањања Вере
може пружити прилику, ако носиоци Четврте политичке теорије буду доследни и
бескомпромисни у заштити идеала и вредности Традиције.
Оно што је епоха Модерне ставила ван закона данас смело можемо потврдити као
политичке програме. И то више не изгледа онолико бесмислено и безизгледно као некада.
Макар само зато што уопште све у Постмодерни изгледа бесмислено и безизгледно,
укључујући “најгламурозније” стране: јунаци Постмодерне нису случајно “фрикови” и
“наказе”, “трансвестити” и “изопачењаци” – то је закон стила. У светлу светских кловнова