Page 16 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

на контролу и управљање историјским развојем. Либерализму није преостао симетричан
непријатељ, опсежан субјекат с одговарајућом историјском самосвешћу, убедљивом и
складном идеологијом, озбиљним безбедносним и материјалним ресурсима, упоредивом
технолошком, економском и војном основом. Све оно што се и даље супротстављало
либералној идеологији представљало је хаотичну свеукупност простих сметњи, грешака,
речју – “буке” која се по инерцији противи градитељима “новог либералног поретка”. То није
било супарништво алтернативних цивилизацијских и геополитичких субјеката него
реактиван и пасиван отпор неорганизоване средине; тако и структура земљишта, потоци,
крашке шупљине или мочварни предео сметају градитељима пута – не ради се о томе да се
прогура друга путања, на којој инсистира алтернативна компанија, већ о отпору материјала.
У таквим приликама САД као упориште светског либерализма прелазе у нови квалитет.
Одсад Сједињене Државе постају не просто једна од двеју велесила него једина планетарна
моћ која је нагло испредњачила у односу на такмаце. Француски критичар САД Ибер Ведрин
предложио је да се Америка одсад не зове велесила већ хиперсила (hyperpower), истичући
њену усамљеност и њену асиметричну надмоћност. С идеолошког становишта победа
либерализма и уздизање САД није случајна подударност, такве су две стране једне те исте
појаве. САД су победиле у “хладном рату” не зато што су накупиле више потенцијала и
испредњачиле у технолошкој трци, него зато што су се заснивале на либералној идеологији
која је доказала и своју техничку одрживост, и своју историјску исправност у идеолошком
рату који своди рачуне Новог доба. И као што је либерализам испољио своју судбоносну
димензију, САД су добиле очигледну потврду свог месијанства које је у облику идеологије
Manifest Destiny још од XIX века представљало вјерују америчке политичке елите.
Најјасније су такво стање ствари схватили амерички неоконзервативци. Према речима
једног од њихових главних идеолога Вилијама Кристола, “XX век био је век Америке, а XXI
век постаће амерички век”. Удубимо се у ту тврдњу: каква је разлика између “века Америке”
и “америчког века”? “Век Америке” значи да се у том раздобљу идеологија либерализма
борила са такмацима (остацима традиционализма, фашизма, социјализма и комунизма) и до
ногу их потукла. Америка, која је била једна од неколиких светских сила, претворила се у
једину. И сада, по замисли неоконзервативаца, САД предстоји да учврсте амерички модел –
“american way of life” – као општеобавезан светски узор. САД наочиглед престају да буду
национална држава и постају синоним Светске владе. Читава планета одсад мора да се
претвори у “светску Америку”, “светску државу” (World State). То и јесте “амерички век”,
пројекат глобализације америчког модела у светским размерама. То није просто
колонизација или нови облик империјализма већ програм свеопштег увођења једног јединог
идеолошког система пресликаног из америчке либералне идеологије. Америка одсад
претендује да свуда прошири јединствени кôд који продире у живот народâ и државâ
тисућама разних путева – као глобална мрежа – кроз технологије, тржишну економију,
политички модел либералне демократије, информационе системе, клишее масовне културе,
успостављање отворене стратешке контроле Американаца и њихових сателита над
геополитичким токовима.
Амерички век замишљен је као претапање постојећег светског модела у нов, изграђен
строго по америчким узорима. Тај процес условно се назива “демократизација” и усмерен је
на неколико конкретних земљописних енклава, у првом реду оних проблематичних са
становишта либерализма. Тако су се појавили пројекти “Великог Блиског Истока”, “Велике
Средње Азије” итд. Смисао свих њих састоји се у искорењивању инерцијалних националних,
политичких, економских, социјалних, верских и културних модела и њиховој замени
оперативним системом америчког либерализма. При томе није толико важно да ли се ради о
противницима САД или о њиховим присталицама: реформатирању подлежу и пријатељи, и
непријатељи, и они који би да остану неутрални. У томе је смисао “америчког века”;
либерализам, победивши формалне непријатеље, започиње своје темељно увођење. И сада
више није довољно бити на страни САД у локалним сукобима (како су се понашале многе
земље с нимало либералним идеологијама – попут Пакистана, Саудијске Арабије и Турске).