Page 15 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

на наслеђе Просветитељства и Новог доба; сâм марксизам уопште није развој западне мисли
него регресивни повратак под “модернистичким паролама” у феудалну епоху есхатолошких
устанака и хилијастичких култова. Неолиберали су то доказивали како системском критиком
немачког конзервативца Хегела тако и указивањем на тоталитарно совјетско искуство,
позивајући на враћање коренима – Локу и Смиту, чврсто су стајали на својим начелима и
критиковали социјал-либерале због њихових уступака и компромиса.
Неолиберализам као теорија најјасније је изражен у Европи (Аустрија, Немачка,
Енглеска), али је своје опсежно остварење стекао у САД где је либерализам преовладавао у
политици, идеологији и економској пракси. Премда су у Рузвелтово доба и у САД биле
снажне социјал-либералне тенденције (доба New Deal, Кејнсов утицај итд.), неоспорну
предност имала је либерална школа. У теоретском смислу тај правац је највише развијен у
Чикашкој школи (Милтон Фридман, Френк Најт, Хенри Сајмонс, Џорџ Стиглер и др.).
После Другог светског рата започело је пресудно поглавље борбе за наслеђе
Просветитељства: либерали су с ослонцем на САД повели последњи бој са марксизмом
оличеним у СССР-у и његовим савезницима. Европа је заузела место између у рату
идеологија; у њему су преовладавала социјал-либерална и социјалдемократска расположења.

Пресудна победа либерала 1990-их година

Слом СССР-а и наш пораз у “хладном рату” с идеолошког становишта значили су
коначну поделу улога у бици за судбину наслеђа Просветитељства, у рату за визију
будућности. Управо услед чињенице да је СССР изгубио и распао се постаје јасно да су
историјски у праву били либерали и поготово неолиберали, који су социјализму и комунизму
одрицали полагање права на “будућност” као “прогресивну сутрашњицу”. Показало се да
совјетско друштво и други социјалистички режими представљају помно прерушена издања
архаичних структура које су по своме преиначиле “мистички”, “верски” схваћени марксизам.
Тај најважнији тренутак политичке историје човечанства први пут је до краја
рашчистио са главним питањем садашњице: која ће од двеју главних идеологија ХХ века
наследити прошлост (дух Просветитељства) и аутоматски стећи будућност (право на
превласт у идеолошком устројству сутрашњице). Питање циља историјског тока начелно је
решено.
Средином ХХ века француски философ, хегелијанац руског порекла Александар Кожев
сматрао је да ће хегеловски “крај историје” остати запамћен по светској комунистичкој
револуцији. Исто су сматрали и традиционалисти (Рене Генон, Јулијус Евола) који су
одбацивали Просветитељство, штитили Традицију и прорицали “крај света” кроз победу
“четврте касте” (“шудри”-пролетера). Али 1991. године са сломом СССР-а постаје јасно да
“крај историје” неће имати марксистички већ либерални облик, о чему је амерички философ
Френсис Фукујама похитао да обавести човечанство, прогласивши “крај историје” као
планетарну победу тржишта, либерализма, САД и буржоаске демократије. Марксизам се из
могуће алтернативе и пројекта будућности претворио у безначајну епизоду политичке и
идеолошке историје.
Од тог тренутка почиње не само узлет либерализма, и то у његовим најортодокснијим
фундаменталистичким англосаксонским и антисоцијалним облицима, него се и разоткрива
темељна чињеница идеолошке историје човечанства: управо либерализам и јесте судбина. А
то значи да његове тезе, његова философска, политичка, социјална и економска начела и
догме треба сматрати нечим универзалним и апсолутним, што нема алтернативу.

На прагу “америчког века”

Исход политичке историје ХХ века показује да је либерализам добио битку за
садашњицу, победивши све своје противнике – и здесна, и слева. Огроман циклус раздобља
Новог доба завершио се потпуном победом либералне идеологије, која одсад стиче монопол