Page 44 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

uskraćivanja. Imajući u vidu širinu obaveza, sva prava i slobode
nisu neograničeni. Država zadržava ovlašćenje da ih zakonima (ali
ne proizvoljno) miri s potrebama zajednice i pravima i slobodama
drugih Ijudi. Tako se, na primer, sloboda izražavanja može ograni-
čiti zakonom ako je to potrebno radi poštovanja prava ili ugleda
drugih lica i radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog poretka,
zdravlja ili morala (čl. 19. st. 3).
Međutim, Pakt sadrži jedno jezgro najosnovnijih prava, koja
se ni u kom slučaju ne mogu uskratiti, pa čak ni onda kada se,
prema čl. 4, sva prava privremeno mogu suspendovati u slučaju
kada opstanak nacije ugrozi izvanredna javna opasnost. To su pravo
na život, zabrana mučenja i surovog ili ponižavajućeg kažnjavanja,
zabrana ropstva i kmetstva, zabrana dužničkog zatvora, načelo legali-
teta krivičnog dela i kazne (već pominjana maksima nullum crimen,
nulla poena sine lege), pravo svakog čoveka da bude pravna ličnost i
sloboda savesti i veroispovesti. Ova bezuslovna prava i slobode civili-
zacijska su tekovina koja je nezavisna od Pakta kao međunarodnog
ugovora i ima rang najviše, apsolutno obavezne norme međuna-
rodnog prava, norme koja se u pravnoj teoriji naziva kogentnom.
Na ovaj način je došlo do nesumnjive međunarodne, dakle,
opšte, saglasnosti o granici ispod koje ne sme da se nalazi čovek u
društvu i koju nikakva vlast u odnosu na njega ne sme da preko-
račuje. O intelektualnom, ideološkom i teorijskom poreklu tako
uspostavljenog merila može se raspravljati i to se neprestano čini,
ali ćemo mi, s obzirom na ono što smo do sada već napomenuli,
odustati od toga, jer nam je cilj bio da pokažemo kako postoji
putokaz za procenu stanja u svakoj zemlji, u svakom društvu,
koji je empirijski zasnovan i odražava postignuti stepen društvene
svesti. Da bi se to dokazalo, može se uputiti na saglasnost o tome
koja se dobija raznim anketama ili ispitivanjem zakonodavstva i
političkih programa, ili pak izučavanjem javnog mnenja, odnosno
raspoloženjem pretežnog dela javnosti u većini zemalja.
Međutim, činjenica da su Sveopštu deklaraciju o ljudskim pra-
vima prihvatile sve članice Ujedinjenih nacija, a da je Međunarod-
ni pakt o građanskim i političkim pravima ratifikovalo do sada više
od osamdeset država čini nam se dovoljno jakim argumentom iz
dva razloga. Prvi je više formalan te ostavlja jači utisak na pravnika
nego na nepravnika. Reč je o tome da je stvoren jedan međuna-
rodni standard, deo međunarodnog prava koji bezuslovno nameće
svakoj državi dužnost da poštuje izvesna osnovna prava i slobode, i

44