Page 42 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

drugom mestu. Međutim, članice UN-a – to su praktično sve
17
postojeće države – obavezuju se da poštuju ljudska prava i slobode
koji u Povelji nisu definisani.
Sasvim je razumljivo što je prva međunarodna akcija, naložena
Poveljom u prilog ljudskih prava bila shvaćena kao potreba da se
ta prava bliže odrede. Iz nje je proizašla Univerzalna deklaracija o
ljudskim pravima od 10. decembra 1948. godine, jedan od naj-
značajnijih dokumenata dvadesetog stoleća i najčešće navođena
odluka Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Univerzalna deklaracija usvojena je, ako se to tako može reći,
u poslednjem trenutku, na izmaku povoljnog političkog raspolo-
ženja nastalog u toku Drugog svetskog rata. Nijedna članica UN
nije se mogla naglo odreći jednog od najvažnijih principa u ime
kojih je on bio vođen. Hladni rat je već uzimao maha, ali još nije
dostigao svoj vrhunac. Otuda razlike u poimanju ljudskih prava
nisu bile veće od onih koje u teoriji stvarno postoje i svode se ili
na odbranu ljudske ličnosti od nesnosnog nadzora i samovolje
države, koja je u osnovi građanskog shvatanja ljudskog prava, ili
na traženje promene društvenog sistema da bi on svakom čoveku
pružao veće mogućnosti da uskladi svoju slobodu sa životom u
zajednici u čemu su se slagali i autentična marksistička misao kao
i, verbalno, oni koji su tu misao hteli da zloupotrebe za suštinsku
negaciju ijudskih prava. Ove su konfrontacije mogle biti u dobroj
veri, ali i u lošoj kada isključivost u odbrani jednog stanovišta nije
bila motivisana samo idejnom doslednošću, već i potajnom željom
da se onemogući celi poduhvat. Bilo kako bilo, niko nije imao
snage ni obraza da istupi protiv ideje da postoji jedno za sva dru-
štva važeće jezgro osnovnih ljudskih prava i sloboda: Deklaracija
je konačno usvojena bez ijednog glasa protiv. Ona je prema tome
i odgovarajuće tumačenje Povelje UN.
Za više od trideset i pet godina Deklaracija je stalno dobijala na
snazi i autoritetu. Ovaj akt deklarativnog i programskog karaktera
imao je da bude dopunjen pravim međunarodnim ugovorom, koji
će države ugovornice potpisati i ratifikovati i tako na sebe primiti
sasvim određene obaveze.
Izrada toga ugovora išla je mnogo teže i sporije od uobličava-
nja Deklaracije. Donekle je to bilo zato što su države s mnogo
više opreza pristupale aktu koji će ih nedvosmisleno i neposredno
17 Vidi V. Dimitrijević, “Ljudska prava u ujedinjenim nacijama”, Arhiv za pravne i društve-
ne nauke, 1983, str. 167 i dalje.
42