Page 151 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

nego i pravo da ga procenjuje s gledišta zvanične ideologije, pravo
koje podrazumeva sposobnost i ovlašćenje da se sopstveni postupci
uvek proglase za potpuno skladne s važećim principima.
Sve je u nacionalsocijalizmu bilo relativno, sem bezgraničnog
poverenja i odanosti vođi. Zato je i nekadašnjim i sadašnjim ko-
mentatorima te “doktrine” toliko teško da je rekonstruišu kao su-
visli, makar i iracionalan sistem. Višekratno čitanje Hitlerove Moje
borbe (Mein Kampf) ili Rozenbergovog Mita dvadesetog stoleća moglo
je možda da pomogne da se u opštem smislu predvidi ponašanje
“vođe Rajha”, ali ne i da se objasni, a kamoli kritikuje, svaki nje-
gov potez. On nije bio vezan ni svojom doktrinom. “Noć dugih
noževa”, približavanje finansijskim magnatima i pakt sa Staljinom
nikako se, inače, ne bi slagali s populističkim Hitlerovim progra-
mom, gde “plutokratija” i boljševizam figuriraju kao nepomirljivi
protivnici i izvori svakog zla. Iako je nacionalsocijalistički režim
trajao srazmerno kratko, prosečan Nemac je, ne samo zbog straha
od nasilja, naučio da su ovakve nedoslednosti sastavni deo doktrine
u koju bez ostatka ima da veruje.
Ne treba posezati za tako drastičnim primerima da bi se shva-
tilo u kojoj je meri manipulacija razvijena, a s njom predrasude i
prateća teskoba. Analize školskih programa i sredstava masovnih
komunikacija pokazuju da se i u društvima formalne demokra-
tije razvija svest o postojećem sistemu kao bogomdanom, skop-
čana s potpunom ili lažnom obaveštenošću o drugim društvima
i stvaranjem slike o sasvim dijaboličnom neprijatelju. Čak i kada
srazmerno veliki broj stanovnika uspe da se odupre tom uticaju
i da nezavisno misli bez straha da će za to biti egzemplarno ka-
žnjen, on je odgurnut u neku vrstu kontrakulturnog geta, odakle
se uzalud obraća široj publici svojim šapirografisanim biltenima
ili knjigama i časopisima maloga tiraža i još manjeg broja čitalaca.
Većina ostaje pri onome što je u detinjstvu stekla i što se stalno
pothranjuje “legitimnom” štampom i drugim izvorima obavešte-
nja. Takvi izvori isporučuju i gotova uopštavanja, etikete koje se
mogu zalepiti drukčijim, nezavisnijim ljudima i čije nošenje sadrži
manju ili veću opasnost. U SAD, na primer, biti označen kao “ko-
munist”, pa čak i “marksist”, nosi sa sobom niz ograničenja, a u
doba makartizma predstavljalo je egzistencijalnu opasnost. Još i
52

52 Vidi D. Caute, The Great Fear. The Anti-Communist Purge under Truman and Eisenhower, new
York, Simon and Shuster, 1978.
151