Page 150 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 150
nezdravu, za njega potpuno nefunkcionalnu i nekorisnu strepnju,
kojoj tačno poreklo i uzrok ne zna, pa prema tome ne može da joj
umakne. O ovim vrstama straha biće, uostalom, još reči. 51
Ovakvo se nepoverenje u realnost, abdiciranje istine u korist
njenih neprikosnovenih čuvara i stalnih otkrivača postiže na bez-
broj načina. U njih pre svega spada potpuni nadzor nad izvorima
informacija, kako o sadašnjosti, tako i o prošlosti. Istorija se pre-
kraja, iz nje iščezavaju nepoćudne ličnosti, kojima se svakodnev-
no pridružuju i nove “neličnosti”, mada se neke od njih, sasvim
izvitoperene, zadržavaju kako bi služile kao stalni bauci, negativni
junaci, luciferi kojima slabi pojedinci mogu da podlegnu i da se
s njima izjednače. O sadašnjosti se saznaje samo ono što je “po-
trebno”, o domaćim uspesima i stranim neuspesima. Pa i tu nema
doslednosti: dojučerašnja istina može se ispostaviti kao današnja
neistina. Retki su ljudi koji se u tome snalaze uz ogroman na-
por, koji nije samo intelektualan, nego traži i posebnu energiju,
istrajnost i dovitljivost u traženju puta ka pravom obaveštenju.
Pa i onda se može pasti u klopku, jer to suprotno obaveštenje
može biti neistina, fabrikovana u drugom sličnom sistemu, koji
od prvog razlikuje samo spoljnopolitički ili ideološki rivalitet.
Eliminisanje malobrojnih ljudi koji su u stanju da saznaju istinu
predstavlja “potrebnu” meru terora, koji onda može biti sasvim
malog obima.
Proces socijalizacije i akulturacije takođe se odvija pod kontro-
lom, gde se već “ispražnjenim” roditeljima pridružuje škola, koja
daje potreban ispravni pogled na svet, gde je (čak i u prirodnim
naukama) stav važniji od činjenica, pravilnost od istine. Takvoj in-
doktrinaciji nije uvek cilj da u ljude usadi nepokolebljive putokaze
i veže ih za zvaničnu doktrinu, kojom se legitimišu vlast i društve-
no-politički sistem, što postoji skoro svuda, pa i u društvima koja
se neprekidno hvale svojom “otvorenošću”. Ne. Svrha obrazovanja
i vaspitanja postaje stvaranje odanosti, koja nema svoj stalni sadr-
žaj, nego je stav prema vrhuški ili “establišmentu”. To je spremnost
da se kao istinito, ispravno i mudro prihvati sve ono što se kao
takvo odozgo proglasi. Ovakva je bezsadržajnost neophodna, jer bi
usađivanje nekakvih merila, ma kako ideologiziranih, predstavljalo
mogućnost da se na osnovu njih cene postupanje elite i njeni na-
lozi, a ona ne samo što želi da zadrži potpunu slobodu ponašanja,
51 Vidi niže.
150
