Page 469 - Thomas Mann - Čarobni breg

Njegova radoznalost je zasad bila zadovoljena. Holgerova pesma mu se nije učinila rđava,
ali je, kako je i predosećao, čitava stvar ostavila na njega utisak nečeg praznog i neukusnog, i
zato je mislio da će mu ovo malo varnica paklenog ognja, koje su ga okrznule, biti zauvek
dosta. Gospodin Setembrini ga je, kao što se može misliti, iz sve snage podržavao u toj
odluci, kad mu je Hans Kastorp pričao o svojim doživljajima. »Samo vam je još to trebalo!«
uzviknuo je on. »O bede, o bede!« Bez ustručavanja je proglasio malu Eli za prevejanu
varalicu.
Njegov pitomac nije na to rekao ni da ni ne. Po njegovom mišljenju, nije se moglo tačno
utvrditi šta je stvarnost, pa se prema tome ne može utvrditi ni šta je prevara. Možda je
granica između jednog i drugog kolebljiva. Možda ima prelaznih oblasti, raznih stepena
stvarnosti u krilu neme, neutralne prirode, stupnjeva koji izmiču oceni koja mnogo polaže na
moralnost. Šta gospodin Setembrini misli o reči »opsenarstvo«, ovom pojmu u kome su se
elementi sna i stvarnosti spojili u jednu mešavinu, koja prirodi možda nije tako neobična kao
našem grubom svakidašnjem mišljenju. Tajna života je bukvalno nedokučljiva: kakvo čudo
ako s vremena na vreme izbiju iz njenih dubina opsenarije koje... I tako dalje, u smislu
prijatnog, pomirljivog i dosta labavog načina izražavanja našeg junaka.
Gospodin Setembrini ga je propisno izbrusio i uspeo da ga trenutno ubedi i da dobije od
njega neku vrstu obećanja da neće nikad više učestvovati u ovakvim gnusobama. »Poštujte u
sebi čoveka, inženjeru!« zahtevao je Setembrini. »Verujte jasnoj i humanoj misli i gnušajte
se tih nastranosti i te duhovne kaljuge! Opsenarija? Životna tajna? Caro mio! Tamo gde
moralna hrabrost nije načisto s tim šta je stvarnost a šta obmana, tu uopšte nema života, ni

procenjivanja, ni vrednosti, ni rada na poboljšanju, tu proces raspadanja moralne skepse
počinje svoje jezivo delo.« Čovek je merilo stvari, dodao je on. Njegovo pravo da rasuđuje o
tome šta je dobro a šta zlo, šta je istina a šta je opsena, neotuđivo je, i teško onome ko se
usudi da ga zavede i da mu uzdrma veru u ovo njegovo stvaralačko pravo! Bolje bi mu bilo
da ga sa vodeničnim kamenjem o vratu udave u najdubljem bunaru.
Hans Kastorp se složio s tim i počeo je odista da se drži po strani od ovakvih opita. Čuo je
da dr Krokovski u svome analitičkom podzemlju priređuje seanse sa Elenom Brand, i da
poziva na njih neke povlašćene ličnosti među berghofskim gostima. Ali je on ravnodušno
odbijao da učestvuje na njima — što ga, razume se, nije sprečavalo da sazna ovo i ono o
uspesima tih ogleda iz usta onih koji su saučestvovali ili od samog doktora Krokovskog. Na
tim sastancima postizavane su i uvežbane, sistematski i sa najvećim mogućim jamstvom
autentičnosti, manifestacije snage one vrste kakve su se bez sistema i nehotično odigrale u
sobi Klefeldove: dakle udarci po stolu i po zidovima, gašenje lampe i ostale značajnije
manifestacije, pošto bi prethodno drug Krokovski hipnotizovao malu Eli po propisima te
veštine i stavio je u stanje budnog sanjanja. Pokazalo se da je muzička pratnja olakšavala ova
vežbanja, zbog čega je gramofon tih večeri menjao svoje stalno mesto, jer je bio konfiskovan
za magični krug. A pošto je Čeh Vencel, koji je njime tamo rukovao, bio muzikalan čovek,
koji sa instrumentom svakako ne bi nepažljivo baratao niti bi ga oštetio, Hans Kastorp mu ga
je prepuštao sa priličnim duševnim spokojstvom. On je za tu naročitu priliku stavio
spiritistima na raspoloženje jedan album ploča, koje je odabrao iz opšte zalihe. sve lake
stvari, muziku za igru, male uvertire i ostale »cigu-migu« komade, što je potpuno odgovaralo
cilju, pošto Eli nije imala nikakvih prohteva za nekim višim tonovima.
Pod ovim zvucima, kako je obavešten Hans Kastorp, uzletala je jedna džepna maramica
sama od sebe, ili bolje rečeno, dizala se sa poda pomoću neke »kandže« sakrivene u njenim
borama; doktorova korpa za hartiju pela se, lebdeći, sve do tavanice; klatno zidnog
časovnika »ni od koga« je naizmence zaustavljano, pa opet stavljano u pokret, a jedno stono