Page 466 - Thomas Mann - Čarobni breg

Gle, vraga, zar je Holger bio pesnik? — Za bolji dokaz i samo iz gordosti, kako se čini,
čaša se iskrenu i lupnu u znak potvrde. — Lirski pesnik? Upita Klefeldova, izgovarajući glas
u u reči lyrisch kao obično što i nehotice nije moglo da izmakne Hansu Kastorpu. Holger,
izgleda, nije bio rad da se upušta u takva razvrstavanja. On ne dade nikakav odgovor. On je
još jednom nasricao ono što i maločas, i to brzo, sigurno i jasno, dodajući izostavljeno e, koje
je ranije bio zaboravio.
Lepo, lepo, dakle, pesnik. Zbunjenost je rasla, — neka čudna zbunjenost, izazvana
manifestacijama nekontrolisanih oblasti sopstvenog unutarnjeg ja, ali je ona samom
licemerno-polurealnom situacijom ovih manifestovanja dobijala opet pravac u spoljno-
realno. Hteli su da čuju da li se Holger oseća dobro i srećno u svom sadašnjem stanju. Čaša
na svoj somnambulni način sastavi reč »spokojan«. Ah tako, dakle spokojan! Naravno, niko
sam po sebi ne bi došao na tu ideju, ali pošto je već čaša tako sročila, nađe se da je to
verovatno i da je dobro rečeno. — A otkad se Holger nalazi u tom svom spokojnom stanju?
Na to je sledovao opet neki odgovor, koji nikom ne bi pao na pamet, i kao da je u snu bio
izgovoren. On je glasio: »Žuri, ali ne hitaj«. — Vrlo dobro! Mogao je da glasi i »Pohitaj, ali
ne žuri«. To je zvučalo kao proročanstvo nekog pesnika koji govori iz trbuha, nekog pesnika
iz spoljašnjeg sveta. Hans Kastorp nađe da je odgovor izvrstan. Žuri, ali ne hitaj — to je bio
Holgerov vremenski element; morao je, naravno, na taj pitijski način da se otarasi pitača,
pošto je bez sumnje zaboravio da operiše zemaljskim rečima i merilima. — Šta bi ga još
pitali? Levijeva priznade da bi želela znati kako Holger izgleda, to jest kako je nekad
izgledao. Da li je on lep mladić? — To treba sami da ga pitate, naredi gospodin Albin, koji je

radoznalost ovakve vrste smatrao ispod svog dostojanstva. I tako ga ona zapita, i to na ti, da
li Holgerov duh ima plave uvojke.
»Lepe smeđe, smeđe uvojke«, odgovorila je čaša, sričući u dva maha reč »smeđe«. U
društvu zavlada veselo raspoloženje. Dame su otvoreno ispoljile svoju zaljubljenost. Bacale
su rukama poljupce ukoso prema tavanici. Doktor Ting-Fu primeti, krišom se smešeći, da
mister Holger izgleda prilično sujetan.
Na to se čaša naljutila i pomahnitala! Jurila je uokolo po stolu kao sumanuta, iskrenula se,
preturila i otkotrljala se Šterovoj u krilo, koja je gledala u nju bleda od straha i raširenih
ruku. Obazrivo i uz izvinjenja čaša je vraćena na svoje mesto. Kineza su izgrdili. Kako se
samo usudio! Sad neka gleda kud vodi takva drskost! I što će biti ako se Holger naljutio i
otišao i ne progovori više ni reči? Obraćali su se čaši na najljubazniji način. Ne bi li duh hteo
da kaže nešto u stihu? Ta on je bio pesnik pre nego što je — sa »žurbom koja ne hita« —
počeo da lebdi i leprša. Ah, kako bi voleli da čuju nešto u stihu! Oni bi se tome od srca
obradovali.
I gle, dobra čaša označi udarom »da«. I odista je bilo nečega dobrodušno-pomirljivog u
načinu kako je to ona učinila. I tada je Holger-duh počeo da govori u stihu, ali razvučeno,
opširno i bez razmišljanja, ko zna koliko vremena — izgledalo je da ga uopšte više neće
moći ućutkati! Bila je to neka sasvim čudna pesma, koju je on kao iz trbuha recitovao, dok
su oni oko stola sa divljenjem ponavljali stihove; neka magična stvarnost, bezgranična, kao
more, o kome je uglavnom i pevala, — morski šljam nagomilan duž uske obale zaliva, koji
je u širokom luku ulazio u jedno ostrvo s okomitim dinama. O, pogledajte samo, kako zamire
zelenilo ogromnog prostranstva koje se stapa sa večnošću, tamo gde, pod širokim
pramenovima magle, u ugasitom rumenilu i mlečno blagom presijavanju, letnje sunce okleva
da zađe! Nema tih usta koja bi mogla da kažu kad i kako se onaj živi srebrni odblesak
pretvorio u čisti sedefasti odsev, u onu neiskazanu igru boja, boja bledo-šareno-opalnog sjaja
mačkova kamena, kojom je sve prevučeno. Ah, tajanstveno, kao što je i nastala, izumire ova